Ove godine pamtimo Prvi maj po tragediji u Novom Sadu. Prošlo je osamnaest meseci otkako je nadstrešnica železničke stanice pala i ubila šesnaestoro ljudi, a jednu mladu ženu ostavila teškim invalidom.

Trećeg maja navršile su se tri godine otkako je u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu trinaestogodišnji dečak ubio devetoro svojih školskih drugova i čuvara škole, a šestoro ljudi ranio. Već sledećeg dana, te iste godine, u selima Dubona i Malo Orašje dogodio se još jedan stravičan zločin. Izbezumljeni mladić, naoružan smrtonosnim oružjem, išao je kroz sela i ubijao. Usmrtio je devetoro mladih ljudi, a dvanaestoro ranio.

Danas, tri godine posle ta dva masakra i godinu i po posle ubistava u Novom Sadu, na svakom koraku evidentno se pokazuje da smo teško ranjeno i veoma bolesno društvo. Masovna ubistva izazvala su kolektivnu traumu, koja je otvorila i brojne nezaceljene rane kod mnogih stanovnika Srbije, jer su od devedesetih godina prošlog veka prolazili kroz teška stradanja – građanski rat, gubitak bliskih, ekonomsku propast i izolaciju. Bez predaha prelazilo se iz strašnih u još strašnije događaje, da bi se stiglo do Ribnikara, Dubone, Malog Orašja i nadstrešnice.

Zar to nije dovoljno da stanemo uz njih?

Zar to nije dovoljno da stanemo uz njih?

Susreli smo se sa nepodnošljivom spoznajom da smo svedoci teške društvene patologije, u kojoj dete ubija drugu decu, a stariji maloletnik, kako ga je zakon kvalifikovao, strelja svoje komšije – takođe veoma mlade ljude. Nadstrešnica nije birala – usmrtila je šesnaestoro ljudi: dve devojčice od........

© Danas