Motivisao me je nedavni nastup Zorane Mihajlović u studiju „Direktno sa Minjom Miletić“. Ne pišem ovaj tekst kao advokat profesora Olivera Toškovića niti bilo kog pojedinca. Pišem ga kao neko ko decenijama radi sa studentima na univerzitetu i ko smatra da je način na koji se u poslednje vreme postupa prema univerzitetskim profesorima u najmanju ruku sramotan.

U tom nastupu ponovljena je jedna opasna, a veoma udobna teza: „Država vas plaća, pa ne možete da kritikujete državu.“ Kao da je država privatno preduzeće aktuelne ili bivše vlasti, a profesori, zaposleni sa ograničenim pravom na mišljenje.

Hajde da razjasnimo osnovnu činjenicu koju političari često „zaboravljaju“. Univerzitetske profesore ne plaća „država“ kao neka apstraktna, vanvremenska sila.

Plaćaju ih građani Srbije, oni koji rade, plaćaju porez, PDV, akcize i doprinose. Oni su, bar u teoriji, dali saglasnost da se deo njihovog novca izdvaja za održavanje visokog obrazovanja, za nauku, za budućnost. To nije milostinja političara. To je društveni dogovor.

Političke partije na vlasti dolaze i odlaze. One su tu da upravljaju prikupljenim sredstvima, a ne da se ponašaju kao vlasnici budžeta i da profesorima dele lekcije o lojalnosti. Kada neko kaže „država vas plaća“, a pritom je godinama sam sedeo na budžetskim pozicijama, to zvuči ne samo licemerno, već i pomalo komično.

Jer dok bivša ministarka zamera profesorima što........

© Danas