Evropa je bila učtivo nezainteresovana. Saslušala je. Klimnula glavom. Izrazila zabrinutost. Možda čak i iskreno. A onda je, gotovo dirljivo dosledno, uradila ono što najbolje ume – ništa što bi zaista nešto promenilo

Pre godinu dana, studenti su uradili nešto što se ne viđa često ni u mnogo većim i uređenijim društvima: jedan od najautentičnijih i najneobičnijih političkih činova koje su savremeni studentski pokreti u svetu iznedrili.

Seli su na bicikle i krenuli ka Strazburu – ne zato što je to bilo lako, racionalno ili unapred obećavalo rezultat, već zato što je bilo jedino što je u tom trenutku imalo smisla.

Bez logistike moći, bez zaleđine interesa, bez ikakve garancije da će ih iko zaista čuti. Samo sa idejom da istina, ako se dovoljno daleko odnese, možda prestane da bude lokalni problem i postane evropsko pitanje.

Studenti biciklisti na istorijskom putu prodrmavanja Evrope

Studenti biciklisti na istorijskom putu prodrmavanja Evrope

Bio je to protest, ali i eksperiment. Test jedne jednostavne pretpostavke: ako se obratiš Evropi argumentima, dostojanstvom i upornošću – da li će Evropa odgovoriti istim tim vrednostima na koje se toliko poziva?

Godinu dana kasnije, odgovor znamo.

Evropa je bila učtivo nezainteresovana.

Saslušala je. Klimnula glavom. Izrazila zabrinutost. Možda čak i iskreno. A onda je, gotovo dirljivo dosledno, uradila ono što najbolje ume – ništa što bi zaista nešto promenilo.

Jer, budimo realni: principi su divna stvar dok ne ugroze interese. A interesi su, izgleda, mnogo stabilniji od vrednosti. U svetu u kojem se sve meri stabilnošću, čak i nepravda može da prođe kao prihvatljiv trošak.

Studenti, s druge strane, nisu tražili ništa revolucionarno. Nisu tražili čuda. Tražili su ono što bi svaka država koja sebe naziva uređenom morala da podrazumeva: odgovornost, institucije, slobodu,........

© Danas