Postoji jedna jedina reč koja objašnjava sve, i ta reč je deminutiv, to jest navika ovog naroda da majka odraslog čoveka, ili čak javni službenik tom odraslom čoveku kaže Niki („sedi tu, Niki“), ili Nikolica umesto Nikola, ne iz ljubavi jer ljubav ne smanjuje nego uveličava, nego iz potrebe da ga drži tamo gde mu je određeno mesto, na pragu odraslosti na koji nikada neće sasvim zakoračiti.

Kada jednom prihvatiš taj deminutiv, kada klimneš glavom i nastaviš razgovor kao da se ništa nije desilo, predao si nešto što se ne vraća lako, predao si pravo da budeš subjekt sopstvenog života, i od tog trenutka čekaš dozvolu, a čekanje je najsuptilniji oblik zatvora koji postoji jer izgleda kao strpljenje.

Isto to radi šalter na kome čekaš sat vremena da bi čuo da si doneo pogrešan papir. To nije administrativna greška, to je poruka da tvoje vreme ne vredi ništa, da nisi građanin nego molilac, i plaćeno osiguranje u takvom sistemu nije zaštita nego je omotač bez sadržine, obećanje koje se zauvek odlaže.

Imamo mi velikane koji su odlagali svoje vreme i dostojanstvo za posle. Naleteo sam na film........

© Danas