U zemlji političkih i raznih drugih eksperimenata, uspelo je ono što nikom pre toga nije: narod više ne voli opoziciju nego režim koji mrzi. Nije trebalo previše – desetak godina trolovanja, spinovanja i političkog marketinga plaćenih timova za dnevnu dostavu istine upakovane u fabrikovanu stvarnost u kojoj je crno belo i obrnuto, da bi se dobio gotov proizvod: sluđeni građani koji strastveno veruju da su svi problemi zapravo posledica delovanja ili nedelovanja opozicije.

Jer, ako već ne možeš da nateraš da te vole, možeš da ih ubediš da mrze sve ostale. Jednostavno i genijalno dobili smo novu društvenu doktrinu: vlast ma kakva da je nije toliki problem, već opozicija koja je glavni krivac što ova vlast tako dugo traje.

Opoziciji tako preostaju samo dve opcije: da pogreši ili da još više pogreši.

Mantra o „rasutim, sujetnim i neodgovornim opozicionarima“, je već toliko dugo u opticaju da je i sam pojam opozicija opterećen negativnim i pogrdnim konotacijama promenio svoje značenje pa mnogima sada može da izazove prilično loše asocijacije.

Politika i propaganda vlasti nije samo kompromitujuća, ona je i šizofrena, osim što kod sledbenika i lojalista izaziva maniju gonjenja, tako što ih plaši opozicijom udruženom sa stranim neprijateljima i svim ostalim koji Srbiji ne žele dobro, prozivodi i druga šizofrena stanja, pa smo tako došli u situaciju da se sa jedne strane pozivaju svi koji su za promene i protiv ovog režima da se udruže i tako stvore jedinstven front, dok sa druge strane, kao da je započelo takmičenje u tome ko će pronaći ključni dokaz koji će konačno presuditi da se desio definitivan sunovrat opozicije.

U našoj novijoj istoriji ostaće zabeleženo kao paradoks ono što se nikada i nigde nije desilo, niti će, a to je da se u situaciji kada oteta država vrši teror nad nevinim građanima, koji se prebijaju, zatvaraju, muče i tamniče, mnogi najžešći protivnici režima uveliko zabavljavaju svoju publiku zbijajući šale i upućujući najteže optužbe i najoštrije kritike na račun članova i funkcionera opozicionih stranaka, koji su takođe izloženi represiji i to gotovo po pravilu oni od kojih i sama vlast najviše zazire.

Kritike koje se upućuju opoziciji daleko od toga da su ohrabrujuće i konstruktivne, uglavnom se svode na što tišu eutanaziju ili u najboljem slučaju na ulogu korisnog poluidiota. U prepolitičkom stanju, zarobljene države koja sve brže klizi u totalitarnu despotiju, opozicija može da bude samo smetnja i jedina prepreka za doživotnu vladavinu autokrate, koji na državu gleda kao na svoj feud. Bez opozicije svakako da nema ni politike a ni demokratije, pa bi tako najveći domet ovog režima bio da politiku do te mere vulgarizuje, da jedino još što može da bude prihvatljivo i što još preostaje je navijanje za vlast.

Opozicija tu nema šta da traži, pod izgovorom da imamo ono što niko nema, studente koji su mnogo više od studenata i mnogo manje od političara. I koji imaju svoju listu za koju prevladava mišljenje da je to ona sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar samo još malo da sačekamo. Dok se ne obelodani. Tako se studentski pokret koji se vrlo dugo iz sve snage ograđivao od politike i odakle su stizale prilično rezervisane poruke na bilo kakvu političku artikulaciju ipak našao u političkom ringu, u kom, takođe važe pravila koja nigde........

© Danas