Nekad se lepo znalo. Deca se igraju partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca… Crno i belo, dobro i zlo, trećeg nema. Sada stvari kao da nisu toliko jednostavne.

Svratio sam do Dimitrovgrada pre nedelju dana, i krenuo odmah do mog teče na kafu, kada sam ispred njegove zgrade ugledao jedan čudan prizor. Deca se igraju…

Ne, nisam mislio da je čudno to što se deca igraju ispred zgrade, umesto da se kući lepo, u svoja četiri zida, ćorave na mobilnim telefonima. Druga jedna stvar mi je uhvatila pažnju.

Naime, bili su podeljeni u dve ekipe, koje su se gurkale i koškale na vrlo specifičan način – jedni su kao štitove držali velike ploče od kartona, i njima su potiskivali one druge na susedni kraj dvorišta.

– Klinci, možete li mi reći kakva vam je to igra?

– Igramo se policajaca i studenata… Pumpaaaaj! – viknu mali plavušan i rukom dade znak njegovoj ekipi da krenu u proboj kordona.

– Aha. A zna li se ko je negativac u toj igri?

– Pa to je bar lako, čiko – reče klinac iz drugog tabora, i spusti veliki karton, tj. štit. – Negativci smo…

Namerno sam ovde prekinuo, nije štamparska greška. Zašto, pitate me? Zato što pretpostavljam da svi znamo koji je bio odgovor deteta, i koji bi bio i vaš odgovor, ali, ipak, ću vas zamoliti da ponovo razmislite. Jer, ako dobro mućnemo glavom, odgovor na ovakvo pitanje ne bi smeo da bude tako lak, niti toliko........

© Danas