Verujem da današnjim klincima i nije neki poseban doživljaj kada gledaju junake iz crtanih filmova i stripova kako prelaze iz jednog sveta u drugi, udružujući se u isti narativni tok da bismo dobili, recimo, film „Alien vs Predator“, ili roman „Šerlok Holms protiv Drakule“, pa i grafičku novelu „Liga izuzetnih džentlmena“, gde je Alan Mur uspeo da spoji kapetana Nema (20.000 milja pod morem), Minu Harker (Drakula), Alana Kvotermejna (Rudnici kralja Solomona), doktora Džekila i mistera Hajda, Nevidljivog čoveka…

Ovo se u pop-kulturi naziva krosover (u nedostatku boljeg prevoda na srpski), gde se prethodno odvojeni svetovi fikcije i različiti junaci ukrštaju i spajaju u jedno delo, u jednu priču. Danas svakako najbolji primer za to jesu Marvelovi čuveni „Avengers“ filmovi, gde se superheroji iz različitih priča i univerzuma udružuju, boreći se zajedno protiv neprijatelja Zemlje…

Ali ako pređete sa ove strane ekrana, u moj prastari svet bumera, kada nije bilo zelenih ekrana, veštačke (ne)inteligencije, specijalnih efekata i IMAX tehnologije, videli biste da su se naši krosoveri zasnivali na mašti i igri. Dešavali su se u glavi deteta. Bedno, znam, da moraš da uključuješ mozak i razvijaš vijuge…

Sve dok jednoga dana na kioske nije stigao strip „Poslednja stanica – užas“. Zamislite samo, moja dva omiljena lika, Marti Misterija i Dilan Dog, se susreću po prvi put i zajedno rade na slučaju, boreći se protiv čudovišta… Gledao sam sa nevericom u taj bizarni naslov koji sam držao u rukama, i sama korica je po meni već bila dovoljna da se autorima dodeli Pulicerova nagrada. Još kad sam krenuo da čitam, oduševljenje je bilo veće nego da mi je neko rekao da je izmišljen lek protiv raka…

Pre nekoliko........

© Danas