Stvarno, šta je tradicija, posebno identitet koji je često do izlizanosti u javnoj upotrebi i obraćanjima? Koliko godina od nečeg treba da prođe da postane tradicija koja se čuva i šta se čuva samo zato što je – staro, davnašnje? Počeli smo pre dve subote razmišljanjima koja se naslanjaju na nostalgična sećanja iz sela.

Ona uvek idu uz primisao da se često po inerciji kao tradicija „čuva“ i ponešto efemerno, a izmiče nešto inovativnije, zanimljivije pa ostaje u zaboravljenoj prošlosti. A iz nje se vadi i reanimira ne samo manje važna ostavština, nego se ona pritom „tradicionalno“ ponavlja do besvesti bez ikakve promene. I svako njeno „čuvanje“ naredne, „tradicionalne“ godine liči u dlaku na prošlogodišnje.

To „kopipejstiranje“ (uglavnom) folklora, naime, liči na subverziju i dobro ilustruje otpor svakoj modernizaciji i sve više- retardira.

© Danas