BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO

Kratak „istorijski“ prelet: Koliko sećam u prvim godinama „Omladinskih novina“ bila je neka frka u vezi s „crnim talasom“ u filmu, ali pre nego što sam počeo tamo da sarađujem. U Kragovićevim godinama ne sećam se nijedne, ili bar nisam, što reko Koštunica „imao saznanja“. Godine Grujinog glodurstva bile su prpošne, s povremenim podizanjem (političke) prašine kao za dobrim (novinarskim) konjem. Najviše u vreme objavljivanja velikih intervjua sa profesorima Filozofskog koji su i tad bili problematični, ali čini mi se da nismo preskočili nijednog. Vukov intervju sa (valjda kumom) Šešeljem je pokupio isto malo te prašine.

U „Stašinoj Borbi“ stekao sam utisak da su njega gnjavili, ali on to nije prenosio ni na kolegijum ni na redakciju. Čupavo je bilo u doba afere „Agrokomerc“, ali smo radili po svom planu. I sećam se da je Gradski komitet SK pravio jedan lako prevaziđen problem u vezi sa obimnim (pelcer istraživačkog novinarstva) dosijeom o vodi u Beogradu posle jednog incidenta sa „otrovnom cisternom“ u Železniku ponad makiške Fabrike vode. Tu su se ogledali, na moj poziv, tada mladi novinari beogradske rubrike Roksanda Ninčić, potonja ambasadorka u Briselu, pok. Veselin Simonović i Velimir Ilić. Meseci „Naše Borbe“ nosili su druge probleme, a u „Danasu“ mahom i ako ih je bilo, političke........

© Danas