Naš (ja(d)vni) govor sve više liči na džunglu. Iskreno, pošto često o tome pišem – a džunglu nisam uživo video – pre mi je uporediv sa našim sve zapuštenijim šumama, zarobjenim proraslim trnjem i žbunjem. U kojima je mnogo drveća obgrljeno debelim užadima lijana paviti. Od šikare ne vidi se šuma – eto nam nove iskustvene poslovice.Tu se onda teško razaznaje koje je koje drvo, kako se zove i šta poručuje.

Onda se, radi boljeg razumevanja – neki će reći zamućivanja – sve češće laćam „arheologiji govora“ kopajući po značenjima što sam ih prvobitno usvajao iz narečja porodice, govora najpre rodnog, a potom i ovog azilantskoegzilantskog kraja, drugog zavičaja.

Danas, između šipražja i užadi paviti, uočavam ono drvo što se poslednjih meseci i godina pojavljuje kao reč DOVODITI sa sve pridevom, granom DOVEDEN/A u začuđujećem, začudnom značenju.

© Danas