Ako postoji jedna konstanta srpske politike, jedan podzemni tok koji, uprkos svim promenama, opstaje, to je teritorijalni nacionalizam. Ne onaj građanski, savremeni, koji identitet zasniva na institucijama i političkoj kulturi, već njegov balkanski derivat: mešavina istorijskih rana, mitova o granicama i kolektivne paranoje da je opstanak nacije u svakom trenutku ugrožen.

Za razliku od Evrope, gde je teritorija danas tehničko pitanje, a identitet zasnovan na pripadanju zajednici vrednosti, Srbija decenijama ostaje vezana za političku geografiju prošlog veka. U tom prostoru mapa je važnija od institucije, a istorija važnija od budućnosti.

Različiti politički lideri koristili su taj narativ na različite načine, ali uvek s istom svrhom: da učine svoju vlast neizbežnom.

Slobodan Milošević bio je prvi koji je od teritorijalnog nacionalizma napravio operativni mehanizam. Granice, mitovi, trauma raspada Jugoslavije – sve je postalo politički alat za mobilizaciju, homogenizaciju i opravdanje katastrofalnih odluka. U njegovoj politici teritorija nije bila istorijsko pitanje, već valuta kojom se trgovalo u ime spasenja naroda, čak i kada je to spasenje vodilo u najveće tragedije.

Vojislav Koštunica je, naizgled, nastupio sasvim drugačije: mirnije,........

© Danas