Oni koji predvode današnja populistička i desna skretanja širom sveta, predstavljaju se kao vođe autentične pobune protiv otuđenih elita, u odbrani suštine demokratije. Paradoks je, međutim, u tome što, koristeći jezik demokratije i ljudskih prava, potkopavaju njihove temeljne principe.

Demokratija nije samo volja većine, iako je to njena najvidljivija manifestacija. Njena suština leži u nečem dubljem: u institucijama koje ograničavaju samovolju, u poverenju u činjenice, u zaštiti manjina, u racionalnoj javnoj raspravi i u sposobnosti društva da prihvati kompleksnost savremenog sveta.

Populizam radi upravo suprotno. On pojednostavljuje stvarnost do granice karikature, zamenjujući analizu emocijom, politiku identitetom, a rešenja – traženjem neprijatelja. Zato su teorije zavere u populističkom diskursu toliko uspešne. One ne privlače ljude zato što su glupi, već zato što nude ono što haotična stvarnost retko pruža: jasnoću, krivca i smisao.

Aris Movsesijan (PSG): Ljudi poput Vulina razorili su poverenje građana u državu

Aris Movsesijan (PSG): Ljudi poput Vulina razorili su poverenje građana u državu

U svetu punom nesigurnosti, one pretvaraju haos u priču, a krizu u zaveru. Hana Arent je još davno upozorila na to da idealni podanik totalitarizma nije nužno fanatik, već običan čovek koji više ne razlikuje činjenicu od fikcije. Kada društvo izgubi zajednički oslonac u istini, politika prestaje da bude prostor za raspravu i pretvara se u bojno polje emocija, identiteta i propagande.

Ipak, problem nije isključivo u populistima. Oni su često samo simptom dubljih slabosti. Njihov uspeh najvećim delom........

© Danas