Odavno je stiglo i to novo doba – ljudi se danas mahom informišu putem društvenih mreža, odnosno društvenih medija. Osim starijih sugrađana i svih koji se tako osećaju, ljudske životinje u potrazi za informacijama sve ređe prošetaju stopala do trafike, pa i šake do daljinskog upravljača. Već im se ruke i umovi radije hvataju „pametnog“ telefona i aplikacija mu poput Fejsbuka, Tvitera, Jutjuba, TikToka i ostalih Instagrama.

Društvene mreže i/ili mediji ovako postaju glavni izvor informisanja građana naprosto zato što su popularne, zgodne, lake za konzumaciju, te odgovaraju na određene potrebe same ljudske prirode – od voajerizma do senzacionalizma. Na društvenim mrežama poput Fejsbuka se relativno brzo možemo informisati o najnovijim fotografijama naših prijatelja sa letovanja ili tokom ručka iz restorana, baš kao i o najnovijim vestima iz zemlje i mrskog inostranstva. Slično je i sa Tviterom, Jutjubom ili TikTokom, koji takođe predstavljaju izvesni amalgam razonode i informisanja, odnosno „infozabave“ („infotainment“). S druge strane, šta je tačno „društveno“ u „društvenim medijima“? Ukoliko na kauču, u krevetu ili na WC šolji, usamljeni u gomili, listamo Fejsbuke ili Tvitere?

Internet i društvene mreže vaistinu predstavljaju izazov po medije. I neki od njih su se vešto prilagodili, a neki su propali u toj tehnološko-prirodnoj selekciji. Ali sve to implicira i mnoge probleme. Jedan od njih jeste opadanje poverenja u medije poput novina, radija ili televizije, a koji se tada izdašno o(t)pisuju kao „tradicionalni“, iako ništa nije dalje od istine. Naime, ovi mediji su jedna krajnje recentna i moderna pojava. Onaj istinski tradicionalni medij zapravo je – seosko ogovaranje. A javna sfera koju su stvorili mediji poput štampe zapravo je zakotrljala moderno društvo kao takvo, i što je izvrsno objasnio još Habermas. Drugim rečima, ništa nije manje „tradicionalno“ od štampanih novina, šta god nam govorili tehno-gurui sa izlivom digitalizacije u mozak.

© Danas