Bauk revolucije kruži Srbijom. Muku mučimo sa korupcijom, neslobodom i ličnom vlašću, te nepravdom, represijom i golom silom. Ustali su čak i poslovično miroljubivi stanovnici Bačkog Petrovca, dok je u nekada „antibirokratskoj“ Bačkoj Palanci i Titovom Vrbasu sada na delu – probirokratska revolucija. Najmilitantnije je u Novom Sadu, gradu u kojem su zapaljene prostorije SNS-a, i gradu u kojem je sve počelo. Rečima Antonija Gramšija: „Stari svet umire, a novi se još nije rodio. Zato je ovo doba čudovišta“. Ipak, kada neko spomene revoluciju, odgovor je neretko: „Zlo i naopako! Nemoj to, molim te, davaj prvo da rešimo cenu trešanja na pijaci“.

Parafrazirajmo onaj čuveni dijalog iz „Žitija Brajanovog“ Montija Pajtona: „Šta je nama revolucija dala? Okej, osim puteva i mostova, struje i kanalizacije, prava glasa i vaskolike slobode, univerziteta, letova u kosmos, vikenda i godišnjeg odmora – šta je nama revolucija zaista dala? Ništa!“ Ovako otprilike razmišlja prosečni Petar Petrović sa uplatnice koji se mršti na mogućnost revolucije. I koja mu diže pritisak umesto pravednog gneva i nježnika. Ljudima gladnim mira i stabilnosti – jer decenijama žive u hronično nemirnom i nestabilnom društvu – revolucija vonja jedino na suzavac, haos i krvoproliće. A da li je zaista tako? Revolucija nije horor film, iako je to jedini žanr koji danas ima smisla. Ali revolucija nije ni babaroga, ni građanski rat. I na koji, uostalom, poziva jedino miljenik (ideolog?) režima Dragoslav Bokan u autorskom i odurnom tekstu („Šta ima tako strašno u građanskom ratu, ako on u sebi nosi ‘trijebljenje gube iz torine’ radi isceljenja čitavog društva?“) u kojem spominje i ovog sociologa i kolumnistu.

Šta je zapravo revolucija? To je kada društvo odluči da više ne želi da bude ono što je bilo. Nema boljeg opisa od toga, uprkos razboritim iako suvoparnim sociologijama revolucija (o čemu je još 2018. knjigu „Revolucije i društva“ objavio i autor ovih redova). Pa i kada odlučimo da ne idemo više na posao u firmu gde nam je šef drkadžija, te pokrenemo nešto svoje – npr. seosku radinost bez kapitalizma. Naravno, uvek će se pronaći neko da poruči i sledeće: „Polako, sve se može........

© Danas