Britanski novinar i pisac Džejms Bladvort godinama istražuje ono što se nalazi ispod površine savremenog društva, od života radnika na slabo plaćenim poslovima i urušavanja društvenog statusa, do uspona internet pokreta koji mladim muškarcima nude jednostavne odgovore na složena pitanja o identitetu, odnosima i mestu u svetu.

Džejms Bladvort je za knjigu „Hired: Six Months Undercover in Low-Wage Britain“, u kojoj je šest meseci proveo radeći među najslabije plaćenim radnicima u Velikoj Britaniji, dobio je priznanje „The Timesa“ za knjigu godine u oblasti aktuelnih društvenih pitanja. Pisao je za „Guardian“, „Independent“, „Wall Street Journal“ i „Spectator“, a njegova nova istraživanja o „manosferi“ nastavljaju da se bave jednom od ključnih društvenih tema našeg vremena, zašto se deo mladih muškaraca oseća izgubljeno, poniženo i lišeno budućnosti. Bladvort u septembru dolazi u Rovinj kao govornik na Weekend Media Festivalu, gde će publika imati priliku da ga čuje uživo. Uoči dolaska razgovarali smo sa njim za „Danas“ o ekonomskim nejednakostima, gubitku dostojanstva i statusa, internet ideologijama, društvenim mrežama, veštačkoj inteligenciji i svetu u kojem se granica između onoga što se događa onlajn i onoga što živimo u stvarnosti gotovo izgubila. Govorio je i o studentskim protestima u Srbiji, o kojima, kako kaže, još ne zna dovoljno da bi ih komentarisao, ali sada želi da sazna više. Njegov pogled na savremeno društvo nije ni naročito optimističan ni fatalistički. „Ja sam pesimista koji veruje u angažman“, kaže Bladvort. Za njega, činjenica da svet ne ide nužno u dobrom smeru nije razlog da odustanemo od pokušaja da ga menjamo.

Kada ste prvi put shvatili da ono što danas nazivamo „manosferom“ nije samo internet fenomen, već nešto što može da promeni stvarne živote ljudi? Da li je tokom vašeg istraživanja postojao trenutak kada ste pomislili: ovo je mnogo veće nego što sam u početku očekivao?

Prvi put sam shvatio da je ono što danas nazivamo manosferom mnogo veće od internet potkulture dok sam istraživao u Las Vegasu. Upoznao sam muškarce koji su plaćali hiljade dolara za kurseve i programe poput „Men of Action“, jer su osećali da, takvi kakvi jesu, jednostavno nisu dovoljno dobri.

Verovali su da moraju da odigraju određenu verziju muškosti, ne samo zbog žena već i zbog drugih muškaraca. Tada sam shvatio da manosfera nije samo skup foruma i internet ličnosti. To je industrija: veoma profitabilna industrija zasnovana na proizvodnji osećaja nesigurnosti.

Mnogi od tih gurua promovišu teorije zavere o ženama, feminizmu i seksualnoj revoluciji. Ubeđuju muškarce da je svet namerno uređen protiv njih, da ih žene više ne poštuju i da će ostati usamljeni ili nevidljivi ukoliko se ne promene. Nakon što kod njih stvore osećaj nedovoljnosti, nude im rešenje koje mogu da kupe kroz kurseve, programe koučinga i druge proizvode.

Trenutak koji mi je to definitivno potvrdio bio je kada sam stajao u pustinji Nevade sa muškarcima koji su platili velike sume novca da se fotografišu pored Lamborghinija kako bi te fotografije objavili na Instagramu. Oni su zaista verovali da, ukoliko ne ostave utisak bogatstva i statusa, nikada neće pronaći devojku i da ih drugi muškarci nikada neće poštovati. Tada sam shvatio da je reč o industriji vrednoj više miliona dolara, koja ima moć da oblikuje način na koji ljudi žive, ponašaju se i doživljavaju sami sebe.

 View this post on Instagram A post shared by WEEKEND.19 (@weekend.hr)

A post shared by WEEKEND.19 (@weekend.hr)

Gde povlačite granicu između legitimne želje za ličnim napretkom i trenutka kada ta želja postaje industrija koja zarađuje tako što ljudima prodaje osećaj da nisu dovoljno dobri?

Mislim da svi moramo da napravimo razliku između sopstvene predstave o napretku ili sreći i nečije tuđe ideje o tome kakav život bi trebalo da želimo. Važno pitanje je da li je određeni oblik rada na sebi zaista u skladu sa našim vrednostima ili nam ga je nametnula osoba koja ima korist od toga da budemo nezadovoljni sobom.

Nema ničeg lošeg u odlasku u teretanu, zdravoj ishrani ili pokušaju da osmislimo ispunjeniji život. I sam idem u teretanu i to može biti dobro ne samo za fizičko već i za mentalno zdravlje. Razlika je u tome da li to radite zato što se zbog toga osećate zdravije i srećnije ili zato što vas je neko ubedio da morate imati određenu građu da biste bili vredni ljubavi ili poštovanja.

Društvene mreže dodatno otežavaju ovu razliku. Bombardovani smo pažljivo odabranim slikama navodno savršenih tela, veza i životnih stilova, pa lako možemo da tuđu predstavu o sreći zamenimo za standard koji moramo da dostignemo. Važno je pokušati da se odvojimo od te nametnute stvarnosti.

Manosfera ljude gura u suprotnom smeru. Ona pojačava uverenje da niste dovoljno dobri takvi kakvi jeste. Muškarcima govori da je sve što mejnstrim govori laž i da su feminizam, žene ili seksualna revolucija udruženi kako bi ih lišili života koji zaslužuju. Predstavlja to kao preuzimanje kontrole nad sopstvenom sudbinom, ali u stvarnosti često stvara paranojom vođen oblik rada na sebi: beskrajnu potragu za savršenim telom, savršenim životnim stilom i savršenim obrascem muškog ponašanja.

Nikada ne može postojati krajnja tačka, jer ti gurui imaju finansijski interes da se njihovi pratioci nikada ne osete potpunima. Kada vam prodaju proizvod koji obećava da će poboljšati vaš ljubavni život, moraju da vas ubede da to poboljšanje i dalje nije dovoljno i da vam je potreban sledeći kurs ili program. U suprotnom, žene će vas odbacivati, muškarci vas neće poštovati, a društvo će vas ostaviti za sobom.

To je kao da pokušavate da napunite kantu koja ima rupu. Osećaj nedovoljnosti nikada ne može biti zadovoljen jer sama industrija zavisi od toga da ga održava. Granica je pređena onda kada rad na sebi prestane da bude način da postanete potpunija verzija sebe i postane beskrajni pokušaj da postanete osoba za koju vam je neko drugi rekao da morate biti.

U jednom intervjuu rekli ste da ti gurui prodaju „fantaziju kontrole“. Šta tačno pod tim podrazumevate? Zašto je ta ideja toliko privlačna ljudima?

„Fantazija kontrole“ jedna je od glavnih stvari koje ljude privlače manosferi. U tom smislu, manosfera nije jedinstvena. Radikalne ideologije oduvek su privlačile ljude koji osećaju da nemaju kontrolu nad sopstvenim životom.

Mnogi ljudi danas osećaju da su izolovani i nesigurni pred silama koje oblikuju njihove okolnosti. Možda ne razumeju zašto su ekonomski nesigurni, zašto teško pronalaze partnera ili zašto im život deluje bez pravca i smisla. Istovremeno, mogu biti nesigurni i kada je reč o većim pitanjima: Koja je moja svrha? Koji principi treba da me vode? Koja je moja zvezda vodilja kada donosim moralne odluke?

Na neki način, ta anksioznost je svojstvena modernoj slobodi. Liberalna društva daju nam ogroman broj mogućnosti kada je reč o tome kako ćemo živeti, koga ćemo voleti i kakva osoba želimo da postanemo. Ta sloboda je dragocena, ali može biti i zastrašujuća. Kada se probudite suočeni sa mnoštvom mogućih života, odgovornost da izaberete između njih može postati ogromna.

Tu se otvara prostor za gurue i radikalne ideologije. Oni ljudima govore da će, ako usvoje određeni pogled na svet i slede precizan skup pravila, sve doći na svoje mesto. Oseća se olakšanje kada pronađete nešto što naizgled objašnjava sve. Više ne morate da trpite neizvesnost niti da sami gradite svoj identitet. Dobijate objašnjenje za svoju nesreću i kodeks ponašanja koji treba da sledite.

Pikap umetnost je jasan primer. Ona zabavljanje i upoznavanje predstavlja kao da je inženjerski problem. Muškarcima se daju unapred pripremljene rečenice, scenariji i niz koraka koje treba da slede u barovima, klubovima ili na aplikacijama za upoznavanje. Obećanje je da, ako pravilno slede program, mogu da uklone neizvesnost iz ljudskih odnosa. Više ne moraju da se nose sa ranjivošću, dvosmislenošću ili odbijanjem. Upoznavanje postaje nešto čime navodno mogu da ovladaju i što mogu da kontrolišu.

„Crvena pilula“ nudi sličnu fantaziju, ali na mnogo većem nivou. Ona tvrdi da može da objasni gotovo sve probleme muškaraca tako što za njih krivi feminizam, oslobađanje žena i seksualnu revoluciju. Muškarcima govori da su njihove teškoće počele kada su žene dobile veću slobodu i prava. To je netačno, ali je emocionalno privlačno jer složen svet pretvara u jednostavnu priču sa jasno identifikovanim krivcima.

Promena rodnih uloga takođe doprinosi toj privlačnosti. U prošlosti je muškost bila definisana mnogo rigidnije: očekivalo se da muškarac bude hranitelj i zaštitnik, dominantan i asertivan, kao i da skriva emocije. S pravom smo se udaljili od mnogih tih ograničavajućih očekivanja. Ali veća sloboda istovremeno pojedincu daje veću odgovornost da sam odluči šta za njega znači biti muškarac.

To može biti zbunjujuće. Nije svima lako da od nule izgrade identitet ili osećaj svrhe. Manosfera ulazi upravo u tu neizvesnost i govori: nema potrebe da se mučite tim pitanjima – jednostavno se vratite starim rodnim ulogama i sledite naša uputstva. To je fantazija kontrole – ne stvarno ovladavanje životom, već utešna iluzija da se neizvesnost, ranjivost i ljudska složenost mogu ukloniti prihvatanjem ispravne ideologije.

Mnogi kažu: „To su samo internet ličnosti, ne treba ih shvatati ozbiljno.“ Da li je to pogrešan........

© Danas