Svojevremeno, kada je u tadašnju Saveznu skupštinu uvedena „tehnologija“, to jest računari, zaposleni su prepričavali po gradu kako su sekretarice (tada su kompjuterima još uvek rukovale samo daktilografkinje), ne znajući kako da isključe „mašinu“ na kraju radnog vremena, kompjutere isključivale iz struje. Naredno jutro bi ih prosto ponovo pokrenule i sve je radilo kako treba.

Ove žene (možda i muški daktilografi, ta razlika ovde nije uopšte relevantna) su imale pravilnu intuiciju. Znale su da će se mašina ispravno pokrenuti ako joj se oduzme struja, a potom se ponovo priključi na „šteker“ i pritisne dugme. Taj prosti princip ni naša vlast, ni naša opozicija, ni naši studenti, nisu još uvek dovoljno razumeli i shvatili njegovu neizbežnost u društvenom životu i politici.

U Srbiji je vazda u toku neka borba za vlast, i vazda postoji nekakav žal za nekim „6. oktobrom“, koji se, eto, nije desio, pa opet imamo sve isto kao ranije. Problem je u tome što se „6. oktobar“ ne ostvaruje tako što će se neko svetiti političarima i proganjati ih nakon eventualnog pada sa vlasti.

Srbiji nije potreban „6. oktobar“. Njoj je potrebno ono što su radile daktilografkinje u skupštini: sistemski reset. Taj reset počinje od „gašenja“ inficiranih, korumpiranih i dubinski iskrivljenih sistema, poput pravosuđa, socijalnih službi i lokalnih samouprava. Daleko najgori i najinficiraniji deo sistema koji garantuje neuspeh bilo kakvog društvenog napretka je pravosuđe.

Srpsko pravosuđe, ne u vreme Vučića, ne u vreme „žutih“, ne u vreme Miloševića, nego već decenijama, uživa najniži nivo poverenja javnosti od svih drugih delova javnog sektora, i to, naravno, sa više nego dobrim........

© Danas