Postoji ona folklorna priča o tome da pacovi prvi napuštaju brod koji tone. To su isti oni pacovi koji su se gostili otpacima iz brodske kuhinje i plašili putnike u hodnicima, pretrčavajući od jednog skrovišta do drugog, sa svojim ružnim, izduženim njuškama i dugačkim, golim, odvratnim repinama. Upravo kao srpsko pravosuđe.

Još od generalnog reizbora nosilaca pravosudnih funkcija, koji je pokušala da sprovede vlada Zorana Đinđića, i da se tako reši koruptivnog, alkoholičarskog i politički poslušnog kadra – reizbora koji je deo istog tog i takvog „pravosuđa“ – Ustavni sud – poništio i omogućio da neki od onih koji su proglašeni nedostojnima za obavljanje sudijske funkcije predsedavaju najvišim pravosudnim telima i biraju sudije i tužioce, srpsko pravosuđe se valja u blatu nemorala, nekompetentnosti i teških moralnih i pravnih zločina prema nemoćnima.

Svako ko je ikada imao posla sa tim svetom zna o kakvom civilizacijskom, stručnom i etičkom dnu društva se radi. Stoga njihovo menjanje strana sada, kada se brane od iste te vlasti (jedne od mnogih) kojima su odvratno, ropski, nedostojno čoveka služili, izaziva samo gnušanje. Gađenje. Otpor onog jezgra pristojnosti u čoveku i pored naviknutosti na nedostojnost srpske političke i javne scene.

Koliko je nevinih ljudi maltretirano od tog polusveta, koliko je nedužne dece stradalo, koliko je muškaraca i žena izvršilo samoubistvo zbog njih i njihovih kafa, frizeraja, telefonskih poziva i dizanja ruku da bi kćerke i sinovi dobili sudijska mesta i da bi oni „napredovali“ u svojoj bari nemorala i beščašća?

© Danas