„Ustaše, ustaše, ustaše…!“ odjekuje Srbijom koju su okupirale naprednjačke horde. Kad god ne znaju odgovore na logička pitanja, kad god ih surova realnost pritera u ćošak, kad god ih fakti uvedu u protivrečnost, ova monstruozna uvreda je njihova prečica za povlačenje, spasonosni izlaz iz ćorsokaka, lozinka za siguran beg.

Ona nije proizvod verbalnog hira, nekontrolisane frustracije i još nekontrolisanije mržnje prema protivnicima. Da, ima svega od toga pomalo u tom reaktivnom emotivnom pražnjenu, ali najviše ima radikalskog opšteg političkog principa – ko tebe kamenom, ti njega nožem, ko tebe nožem, ti njega heklerom, ko tebe heklerom, ti njega haubicom… Nema granica, nema suzdržavanja, nema dna, samo kopanja što dublje i dublje, u sve poročniju prostotu, u sve neljudskije zlo.

„Ruke su vam krvave!“, „Ubice!“, „Spremamo vam ćelije!“

Bez suđenja, bez stručne analize dokaza, bez utvrđene krivice i spiska krivaca. Ove „naše“ parole bile su takođe proizvod opravdanog revolta, dugotrajne frustracije i nataloženog besa. Protokom vremena „spin doktori“ su zaključili da je neophodan kontraudar ovim ubitačnim optužbama koje potpisuju ne samo političku smrt, već i presude sa višegodišnjom robijom. Sve je trebalo svesti na reči, na simbole, na semantiku. A na tom terenu radikali su najveštiji, tamo nema pravila, tamo nema odgovornosti. Vi nama „krvavu ruku“, mi vama Piculu (njegove ruke su još krvavije), vi nama „ćelije“, mi vama „kuharicu“, vi nama „ubice”, mi vama „ustaše“.

Ulica i izbori više nisu dva različita puta

Ulica i izbori više nisu dva različita puta

Ipak, postoji jedan suštinski previd........

© Danas