Gde god se okrenemo možemo da vidimo nemir. Nemir se uselio u naše gradove, na naše oranice, na našim je granicama, nemir je u zemlji, nemir je u regionu. Ceo svet je u nemiru.

Na sve to mnogi ljudi kao da se boje da kažu – dosta. Neki čudni i neprekidni igrokazi nekih drugih traže da se svrstavamo, da se opredeljujemo, da se sukobljavamo, pa ako je moguće i da se pobijemo. Bar malo.

Retko ko razume da plamen koji se razgoreva širom sveta nije igračka kojom treba ikada da se igraju deca na Balkanu. Mi smo tradicionalno uspešni u izazivanju svetskih požara. Zato bismo morali da obratimo dodatnu pažnju na svaku reč, svaku poruku, svaki gest. Kako i zbog čega smo došli do toga da umesto regionalne saradnje svedočimo sve češće nekim uzajamnim uvredama ili neprijateljskim potezima?

Granica između Srbije i Crne Gore umesto da bude nevidljiva administrativna linija kao da počinje da liči na zid. Upozorenja, podsticanje istorijskih konflikata, zavade… Dosta!

Otvoreni Balkan kao da je neki napušteni projekat iz prošlog veka, a ne ideja sa kraja bliske nam 2019. godine.

Pokrenuli su ga tadašnji predsednik Srbije, premijer Albanije i premijer Severne Makedonije. Dvojica od tri pomenuta tvorca su i dalje na istim funkcijama, pa zašto se sedam godina kasnije ponašamo kao da se skoro ništa po toj inicijativi nije uradilo? Privrednici bi možda izneli drugačije podatke, ali svakodnevni život........

© Danas