Osamdesetih i devedestih godina prošlog veka tiraži dnevnih novina merili su se stotinama hiljada prodatih primeraka, danas, u najboljem slučaju, desetinama hiljada (mnogi i tome maštaju). Mnogo pre nego što je počela ova frka oko preuzimanja (čitaj otimanja) United Grupe malo u šali (stvarno, samo malo) pitao sam Dražu Petrovića da li zna gde su osigurači da pogasi svetla kada bude stavljao katanac na ulazna vrata Danasa.

Svestan je Draža (mnogo bolje od mene) da pisani mediji broje poslednje dane. Mladi nemaju vremena da listaju novine, njima je dovoljan telefon, tu mogu, ako žele, do dobiju sve potrebne informacije. Mojih „ispisnika“, ne samo da je svakog dana sve manje na „brojnom stanju“, već i nemamo „vremena“.

Maštao sam da ću kada odem u penziju svakog dana kupovati dve-tri novine i u kafani uz kaficu i rakijicu natenane čitati novine. Mašta može svašta. Od moje „nikad veće penzije“ nemam dovoljno para ni za jedne novine, a kafu i, ponekad, rakijicu pijem kod kuće.

Nekako sa gašenjem štampanih medija, čini mi se da nestaju i novinari. Prvih dvadesetak godina radio sam kao dopisnik prvo zagrebačkog Večernjeg lista (1978-83) , potom novosadskog........

© Danas