Bojim se da me nitko ne bi čitao da sam se i ja danas odlučio napisati nešto o prvostupanjskoj presudi Miloradu Dodiku. Već vam je odavno previše, zar ne? Još da vam sada ja tu solim pamet svojim stavom koji se svodi na tezu kako je u pitanju tek spašavanje ptice Dodo, stvarno bi bilo previše.

Kad bih vam rekao da je država Bosna i Hercegovina jedan nevjerojatni cirkus, ništa vam novo ne bih rekao, je li tako? Pod šarenom šatrom od Une do Drine, od Neretve do Save, u predstavi koja nikad ne prestaje, krotitelji čas krote lavove, čas lavovi njih dresiraju, a publika aplaudira u zanosu i navijanju, dok gazda cirkusa, koji im malo maše novcima, malo sočnim komadima mesa, u kutu skrivećki zaradu broji.

No, u ovoj državi sam rođen, tu živim, pa nemam niti problem da jednom zalegnem na vječni počinak baš tu, u kakvoj sjeni čempresa. Pa, eto ne mogu pobjeći od cirkusa i kao da sam pomiren s tim da nikada ništa drugo osim cirkusa i neće biti na repertoaru.

Kad ću zalegnuti, ne znam. Ne žuri mi se, iako bih, da je suditi po količini sranja koju upijem na dnevnoj bazi, trebao već biti ozbiljan kandidat za petu osobnu. No, kao što Amerikanci uče anger management, i ja se priučih kako da, neozbiljno i nimalo k srcu, shvaćam sve u ovoj državi. Pogotovo sve što mi se servira, a smrdi na ratnu i čuje se po netrpeljivosti. Tako ni lepršanje krilima ptice Dodo ne doživjeh........

© Bljesak.info