Kada je u pitanju odnos zvanične Rusije prema statusu ustaničke Srbije tokom mirovnih pregovora sa Turskom 1811/12. godine, postoje tri, čini se, ključna sporna mesta u tumačenju tog odnosa, koja bi trebalo rasvetliti iz ugla zvaničnih ruskih dokumenta, a pre svega onih koji su objavljeni tokom poslednjih sedamdeset godina i koji stoga nisu bili dostupni vodećim srpskim istraživačima ovog pitanja, Stojanu Novakoviću i Mihailu Gavriloviću.

Reč je o sledećim ključnim spornim mestima: 1) Da li se zvanična Rusija neposredno pre i na samom početku mirovnih pregovora sa Turskom zalagala za nezavisnost Srbije, pa je prilikom zaključenja Bukureškog ugovora odustala od takvog zahteva? 2) Da li je zvanična Rusija u toku mirovnih pregovora sa Turskom pravila ustupke samo na srpskom pitanju ili je činila ustupke i u pogledu drugih mirovnih uslova? 3) Da li je tokom trajanja mirovnih pregovora sa Turskom zvanična Rusija držala srpske ustaničke vođe u potpunom neznanju u pogledu toka i rezultata mirovnih pregovora i iz kojih razloga ih je o sadržaju konačnog teksta Bukureškog ugovora obevestila tek mesec i po dana od njegovog potpisivanja?

Iz zvanične prepiske najviših ruskih vlasti, a pre svega iz prepiske cara Aleksandra I, ministra inostranih poslova N. P. Rumjanceva, ruskih diplomatskih predstavnika u Beču, Parizu i Carigradu i komandanata Moldavske armije, koji su bili ovlašćeni za vođenje pregovora i zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom, vidi se da zvanični Petrograd u rešenju srpskog pitanja sledi vrlo jasan kurs i to sa doslednošću koja je zavidna za jedno spoljnopolitičko pitanje.

Osnove tog spoljnopolitičkog kursa zvanično su koncipirane odmah nakon zaključenja Erfurtske konvencije između Napoleona Bonaparte i Aleksandra I, 30. septembra 1808. godine, kada je ruska strana pokrenula diplomatsku akciju u cilju zaključenja mira sa Turskom, s kojom je u rat ušla 1806. godine.

U srpskoj nauci (1) se u vezi sa Erfurtskom konvencijom do sada jedino skretala pažnja na njen član 8., u kome su se dva imperatora saglasila oko pripajanja Rusiji Moldavije i Vlaške, dok su pogledu drugih teritorija pod vlašću Porte zajedno priznali teritorijalnu celovitost Otomanske carevine (2) S tim u vezi, D. Janković je tvrdio, pozivajući se na pravnog istoričara Miroslava Đorđevića, da je Erfurtskom konvencijom „spoljnopolitički položaj Srbije bio dvostruko otežan“. Pre svega „sporazumnom odlukom da se ona vrati Turskoj, a zatim i namerom Rusije da sama pregovara s Turskom o Srbiji, te da te uslove u pogledu nje poveže sa sopstvenim uslovima za mir“ (3).

Da Rusiji nije bilo u planu da zaključenjem Erfurtske konvencije potpuno digne ruke od ustaničke Srbije, vidi se iz razgovora koji su u Erfurtu vodili ruski i francuski ministar inostranih poslova, a o čijem je sadržaju ruski ministar, grof Rumjancev, izvestio cara Aleksandra I 17. septembra 1808. godine.

Nakon što je Napoleonov ministar dva puta zaredom pitao, da li se Rusija u pogledu teritorijalnih aspiracija prema Turskoj zadovoljava pripajanje Moldavije i Vlaške ili ima, pak, u planu da se širi i na desnu obalu Dunava, Rumjancev je odmah shvatio da Francuz pre svega ima u vidu Srbiju. Stoga mu je odgovorio, da se ruski car „ograničava time što svojoj imperiji želi da prisajedini samo te dve provincije (Moldaviju i Vlašku, prim. aut) i Besarabiju, ali da on ne može da završi posao s Turcima, a da se ne založi za Srbiju.

Pritom je Rumjancev precizirao, da to, međutim, znači, i da se car „ne sprema da je pripoji, ali hoće da u ugovoru njena budućnost bude osigurana tako što bi joj se dodelila svojevrsna nezavisnost, koja bi joj omogućila da ostane zaštićena od ugnjetavanja osvetoljubivih Turaka“ (4). Napolonov ministar inostranih poslova je svom ruskom kolegi odmah stavio do znanja da je takav položaj Srbije neprihvatljiv za Francusku.

Nezavisno od francuskog protivljenja, u uputstvu sa ovlašćnjem za zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom, koje je ministar Rumjancev već četvrtog oktobra 1808. godine poslao tadašnjem komandantu Moldavske armije, knezu Aleksandru Aleksandroviču Prozorovskom, bilo je predviđeno da se jedna od četiri osnovne kluauzule budućeg rusko-turskog mirovnog ugovora odnosi na Srbiju. Dok se za Besarabiju, Moldaviju i Vlašku predviđalo priključenje Rusiji, dotle se za Srbiju tražilo obezbeđenje mirnog života, tako što bi se ustanovila vlada „u skladu sa željama naroda“ i „pod pokroviteljstvom Rusije (5).“

Zabunu među istraživačima ove teme uneo je Nil Popov, kada je bez doadtnog preciziranja zaključio, da je knez Prozorovski po dobijanju navedenog punomoćja uputio velikom veziru svog ađutanta sa uslovima mira, među kojima je bila „nezavisnost srpskog naroda pod pokroviteljstvom Rusije i Turske“ (6).

Neku godinu pre Popova, i vojni istoričar Nikolaj Fjodorovič Dubrovin izneo je tvrdnju, da se među uslovima koje je knez Prozorovski po uputstvu ministra Rumjanceva izložio predstavnicima Turske, našao i zahtev da se „prizna nezavisnost srpskog naroda pod pokroviteljstvom Rusije i Turske“ (7).

Da zvanična Rusija pod uspostavljanjem vlade „u skladu sa željama naroda“ i „pod pokroviteljstvom Rusije“ nije podrazumevala davanje pune državne nezavisnosti Srbiji, kao što sugerišu N. Popov i N. F. Dubrovin, već visoku autonomniju unutar Otomanske carevine, vidi se iz napomena koje je knez Prozorovski drugog novembra 1808. godine pribeležio uz predlog budućeg uređenja Srbije, čiji je autor bio predstavnik Rusije kod srpskih ustaničkih vlasti Konstantin Rodofinikin.

Prema mišljenju kneza Prozorovskog, koji je u tom trenutku bio ovlašćen da vodi pregovore i zaključi mirovni ugovor sa Turskom, za Srbiju je bilo najprikladnije da dobije „posebnu vladu“, odnosno unutrašnju upravu, a da jedina veza sa Portom budu novčani i naturalni, žitni godišnji danak koji bi Srbija dugovala Turskoj. Osim toga, knez Prozorovski je predviđao i da u nekim od tvrđava u Srbiji i dalje ostanu turske vojne posade, kao svojevrsni izraz suverenih prava Porte nad autonomnom Srbijom (8).

U depeši koju je u februaru sledeće 1809. godine uputio grofu Saltikovu iz Ministarstva inostranih poslova, knez Prozorovski je detaljno objasnio razloge zbog kojih je potpuna državna nezavisnost Srbije u tom trenutku bila neprihvatljiva za Rusiju. On najpre navodi kako bi „taj ključić zemlje između četiri toliko velike države (Rusije, Austrije, Francuske i Turske, prim. aut), kojim upravljaju ljudi nezavisni od svih, a koji nemaju ni obrazovanja niti prosvećenosti, bio, po mom mišljenju, stalni kamen spoticanja i uzrok razdora među ovim državama i svaka bi težila da ih sebi pripoji. Pokroviteljstvo Rusije bi u takvim oklnostima izazivalo nove i neprestane teškoće“.

Komandant Moldavske armije i ruski punomoćnik za pregovore s Turskom u jesen 1808. i početkom 1809. godine, knez Prozorovski, dalje navodi, da „ako se u jednoj odredbi mirovnog ugovora ustanovi i garantuje celovitost i neprikosnovenost poseda Otomanske imperije s druge strane Dunava, a drugom (odredbom, prim. aut) se ustanovi novo srpsko carstvo, to bi jedno drugom očigledno i potpuno protivrečilo, i turski punomoćnici ne bi mogli da to ne uoče i teško bi šta moglo da im se tada odgovori“ (9).

„Žrtva koju bi Porta učinila ustupajući (Rusiji, prim. aut) granicu na Dunavu za nju je“, zaključuje Prozorovski, „već toliko velika, da povrh toga još i na potpuni gubitak Srbije ona savim prirodno ne bi mogla da se saglasi“, a „nema sumnje da i sama Francuska ne bi bila zadovoljna osnivanjem srpskog carstva, posebno ako bi ono bilo pod pokroviteljstvom Rusije“ (10).

Knez Prozorovski prezicno nabraja i sve nevolje koje bi Rusija kao pokrovitelj Srbije imala, ako bi se u tadašnjim okolnostima nekim čudom i izdejstvovala potpuna nezavisnost Srbije:

„Međutim, čak i kada bi na trenutak pretpostavili da bi se Francuska s tim složila i da Rusija silom oružja natera Portu da se sa tim saglasi – kakve će se posledice izroditi od tako ustanovljenog srpskog carstva? Misli koje sada Srbi iskazuju, čini se dovoljno jasno pokazuju njihova stvarna raspoloženja, i one bi zbog njihove neukosti, s jedne strane, i shodno izjavljenim željama, s druge strane, pri povoljnim okolnostima u nekom prvom važnom koraku neizostavno bile pretvorene u delo.

Radi uvećanja i proširenja svoje vlasti oni bi, svakako, odmah počeli podbunjivati susedne svoje jednoverce: austrijske Srbe (kojih ima do 2 miliona), Hercegovce, Crnogorce, bosanske hrišćane, Dalmatince, Albance, Bugare itd, da bi ih podbunjivanjima odvojili od svojih sadašnjih gospodara i prisajedinili svom carstvu.

To bi za Rusiju, koja je na sebe primila pokroviteljstvo nad Srbijom, izazvalo nove i neprestane sukobe, pa čak i ratove sa susedima, i imperator ruski bi bio primoran da se odrekne takvog pokroviteljstva; a tada bi se već Rusija trajno lišila svog toliko za nju korisnog uticaja na hrišćanske narode koji žive na teritoriji otomanske Porte“ (11).

Imajući sve to vidu, Prozorovski u tom trenutku prednost daje autonomiji pod pokroviteljstvom Rusije u odnosu na punu državnu nezavisnost Srbije. U prilog autonomiji on navodi i argument, da će rusko zalaganje za takav status Srbije „otkloniti sve sumnje na račun širenja vladavine Rusije s druge strane Dunava“. Shodno tome, Francuska neće imati opravdanja da širi svoje pretenzije, Turska daje Srbima samo ono što je već obećala, a „Srbi dobijaju mir i sopstvenu unutrašnju upravu bez bilo kakve vlasti i učešća Porte“, pri čemu im je bolje da zbog svoje neprosvećenosti i običaja još uvek budu u takvoj „ograničenoj slobodi i nezavisnosti“. I najzad, status autonomije za Srbiju pomoći će Rusiji da zauvek sačuva pokroviteljstvo i uticaj nad srpskom nacijom (12).

Sa argumentacijom koju je u prilog autonomnog statusa Srbije izneo knez Prozorovski u depeši Ministarstvu inostranih poslova, saglasio se i sam car Aleksandar I, o čemu je Prozorovskog izvestio ministar N. P. Rumjancev 11. marta 1809. godine. Tom prilikom je ministar obavestio ruskog punomoćnika u mirovnim pregovorima sa Turskom, da car Aleksandar smatra da bi u mirovnom ugovoru trebalo značajno umanjiti danak koji bi Srbija plaćala Porti kao sizerenu u odnosu na postojeće poreske obaveze zemlje (13).

Da se zvanični Peterograd u pogledu budućeg statusa Srbije čvrsto držao jednog unapred definisanog kursa, vidi se i po izveštaju koji je novi komandant Moldavske armije, general Petar Ivanovič Bagration, uputio ministru Rumjancevu 13. decembra 1809. godine. Obaveštavajući ga o molbi srpskih starešina na čelu sa voždom Karađorđem, da Srbija dođe pod neposrednu vlast Rusije, Bagration izjavljuje, da je to „protivrečno ustanovljenim pravilima za zaključenje mira sa Portom“ (14).

U januaru 1810. godine Rumjancev piše Bagrationu, da briga Rusije za status Srbije nije pokolebana ni time što su srpske starešine „kod prve nedaće“ napustile Rusiju i potražile pokroviteljstvo Austrije, a da Rusija i dalje smatra da je za Srbiju najbolja potpuna unutrašnja autonomija pod sizerenstvom Porte i uz pokroviteljstvo Rusije. Ruski ministar inostranih poslova je istovremeno savetovao generala Bagrationa, da Srbima prenese da oni vremenom uz pomoć i podršku Rusije mogu da dostignu i željenu potpunu državnu nezavisnost (15).

O budućem pravnom statusu Srbije u planovima zvanične Rusije posle Erfurtske konvencije, jasno svedoči sadržaj nacrta mirovnog sporazuma koji je Aleksandar I poslao posredstvom ministra Rumjanceva novom komandantu Moldavske armije, generalu Nikolaju Mihajloviču Kamenskom, zajedno sa punomoćjem za vođenje pregovora i zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom.

U članu sedam, nacrta mirovnog ugovora, koji je bio u potpunosti posvećen regulisanju srpskog pitanja, predviđalo se pravo Srba na potpunu unutrašnju autonomiju, uz priznanje turskog sizerenstva i ruskog pokroviteljstva. Porta bi kao sizeren imala pravo na godišnji danak, koji bi bio jednom za svagda utvrđen i koji bi isključivo predavali srpski predstavnici u Carigradu. Uz to garantovalo se pravo Srbima na zemlje i tvrđave koje su se nalazile u njihovom posedu u momentu zaključenja rusko-turskog mirovnog ugovora (16).

U vezi sa sadržajem odredbe posvećene Srbima iz ruskog nacrta mirovnog ugovora, u instrukciji koju je general Kamenski dobio od ministra Rumjanceva ističe se kako Rusija nema sporazume koji bi joj nametali obaveze u vezi sa Srbijom, a i „ne može se reći da je ponašanje prema Rusiji onih koji vrše vlast u Srbiji u svim slučajevima za pohvalu“, ali da „Njegovo Carsko Veličanstvo posebno poštuje srpsku naciju u celini, pa zato želi da na čvrstim osnovama utvrdi njenu dobrobit“ (17).

Međutim, pokušaji Rusije da tokom 1809. i 1810. godine okonča rat sa Turskom propali su i to pre svega zahvaljujući intrigama Francuske. Nezavisno od toga što je Aleksandar I u jesen 1808. godine zaključio sa Napoleonom Erfurtsku konvenciju, Francuska je činila sve da Rusiji što duže budu vezane ruke ratom sa Turskom, da bi ona bez smetnji od strane Rusije mogla da širi svoju kontrolu nad evropskim kontinentom (18).

Kako bi otežao postizanje mira između Rusije i Turske, Napoleon je Erfurtskom kovencijom odbio da Francuska bude posrednik u pregovorima Rusije sa Portom i istovremeno je onemogućio da se u ulozi posrednika javi neka treća država. Zato će Rusija krajem 1810. godine morati da odbije austrijsku ponudu za posredovanjem u mirovnim pregovorima, koja je došla na predlog Turske (19).

Uz to, ni zvanični Petrograd nije želeo da žrtvuje deo mirovnih zahteva prema Turskoj, računajući da bi novo teritorijalno proširenje države odobrovoljilo rusko javno mnjenje, koje je već bilo umorno od stalnih višedecenijskih, ali ne i naročito uspešnih ratova sa Turskom (20).

Pitanje zaključenja mira sa Turskom ponovo je došlo na dnevni red ruske politike krajem 1810. i početkom 1811. godine, kada je ruskoj diplomatiji postalo potpuno jasno da će Napolonova Francuska, zajedno sa drugim evropskim satelitima, vrlo brzo napasti Rusiju (21). U cilju ubrzanja pregovora sa Portom i njihovog uspešnog okončanja, u decembru 1810. godine u štab komandanta Moldavske armije poslat je iz Petrograda poznati diplomata Andrej Jakovljevič Italinski, a u januaru 1811. godine komandant Moldavske armije, general Kamenski, uručio je prevodiocu i dplomati Petru Antonoviču Fontonu konkretne instrukcije za vođenje mirovnih pregovora sa velikim vezirom (22).

U novim okolnostima u kojima se Rusija suočila sa realnom opasnošću Napoleonovog napada, za nju su podjednako bili važni zaključenje mira sa Portom i posledično oslobađanje vojske angažovane u ratu protiv Turske na podunavskom i zakavkaskom ratištu, ali i pridobijanje na svoju stranu Austrije, čija se težina u evropskim odnosima u tom trenutku merila sa 200 000 vojnika koje je mogla da mobiliše (23).

Sve to se moralo neminovno odraziti i na status srpskog pitanja u budćim rusko-turskim mirovnim pregovorima, jer je Austriju budući staus Srbije interesovao više nego išta drugo u ruskim planovima prema balkanskom i crnomorskom regionu. O takvom interesu Austrije upečatljivo svedoči razgovor koji je krajem januara 1811. godine imao ruski diplomata Pavel Andrejevič Šuvalov sa prvim čovekom austrijske diplomatije knezom Meternihom. Tom prilikom je Meternih najpre preneo Šuvalovu da se Austrija „različito odnosi prema kneževinama koje se odavno nalaze pod vlašću Rusije (Moldavija i Vlaška, prim. aut) i prema Srbiji, za koju on drži da je samo pobunjena turska provincija“.

Meternih je tada uveravao ruskog diplomatu da Austrija nema nikakvih pretenzija prema Srbiji, ali da joj je neprihvatljivo rusko vojno prisustvo na desnoj obali Dunava, koje je u suprotnosti sa javnim zaklinjanjem Rusije da ona nema nikakvih teritorijalnih aspiracija prema Srbiji. Na pitanje Šuvalova kako da se dođe do sporazuma između Austrije i Rusije, Meternih je kratko odgovorio: „Okončajte stvari u Turskoj, eto to je najvažnije“ (24).

Sumirajući utiske iz razgovora sa knezom Meternihom, Šuvalov je u izveštaju ministru Rumjancevu zaključio, da Austrija želi da se približi Rusiji, ali da to neće učiniti ako se Rusija makar ne odrekne Vlaške. Šuvalov je istovremeno iskazao sumnju da Austrija za posredovanje u postizanju mira između Rusije i Turske ne bude od Porte tražila za sebe Srbiju, nezavisno od javnih uveravanja zvaničnog Beča da nema takvih pretenzija (25).

U vezi sa pregovorima koje je Rusija vodila sa Austrijom početkom 1811. godine, u srpskoj istorijskoj i pravnoistorijskoj literaturi naročito se skreće pažnja na ponudu cara Aleksandra I caru Francu I da Austrija za neutralnost u rusko-francuskom ratu dobije od Rusije „Vlašku, Moldaviju do reke Sereta i čak Srbiju“ (26). Ova činjenica se skoro redovno navodi kao dokaz tadašnjeg „makijavelističkog“ odnosa zvanične Rusije prema Srbiji (27).

Sledeći zaključke čuvenog ruskog diplomate i stručnjaka za međunarodno javno pravo Fjodora Fjodoroviča Martensa, Mihailo Gavrilović je ovakvu ponudu cara Aleksandra I objašnjavao izvesnošću rata sa Napoleonovom Francuskom (28). Međutim, Gavrilović, kao ni drugi srpski autori, ne ukazuju na jednu važnu činjenicu, na koju skreće pažnju upravo pomenuti Martens, a koja baca potpuno drugačije svetlo na pomenutu ponudu ruskog car.

Naime, u tajnoj instrukciji od 13. februara 1811. cara Aleksandra I diplomatskom poslaniku Rusije u Beču, grofu Štakelbergu, navode se Vlaška i Moldavija do reke Sereta, ali ne i Srbija, kao teritorije Turske koje bi Rusija bila spremna da preda Austriji ukoliko bi se ova ugovorom obavezala da bude neutralna u ratu između Rusije i Francuske (29). Za ocenu važnosti podataka iz ove careve instrukcije nije nevažno to što je ona bila nepoznata čak i ministru inostranih poslova Rusije grofu Rumjancevu (30).

Nezavisno od nagađanja u vezi sa konačnom sudbinom pomenute instrukcije cara Aleksandra grofu Štakelbergu (31) i neka kasnija zvanična dokumenta potvrđuju da je Rusija u svojim planovima markirala Vlašku, a ne Srbiju, kao teritoriju pogodnu za razmenu sa Austrijom.

Tako u depeši koju je ministar Rumjancev početkom juna 1811. godine uputio komandantu Moldavske armije generalu M. I. Kutuzovu, koji je određen za glavnog ruskog pregovarača u budućim mirovnim pregovorima sa Turskom, navodi se mišljenje cara Aleksandra I, da je granica duž reke Seret „oduvek smatrana najboljom“ za Rusiju, ali da ona i pored toga traži granicu na Dunavu i pripajanje celokupne Vlaške i Moldavije. Razlog je bio taj, što bi, po shvatanju cara Aleksandra, „pripajanjem obe kneženine zadržali u našim rukama mogućnost da izvršimo korisnu razmenu sa Austrijom, ustupajući joj Vlašku za drugu oblast, a i da ne dođe do takve razmene, dobili bi mogućnost da joj postepeno nudimo Vlašku u vidu ustupka ili razmene i na taj način bi preko nje (Vlaške, prim. aut) sačuvali najjači uticaj na politički sistem bečkog kabineta i dugoročno bi ga vezali za nas“ (32).

Sve ove činjenice upućuju na zakljuak, da je Aleksandrova ponuda Srbije austrijskom caru s početka februara 1811. godine bila incident u ruskoj politici prema ovoj turskoj provinciji u periodu od 1808. do 1812. godine, izazvan, po svemu sudeći, strahom ruskog cara da uoči napada Francuske na Rusiju, „ogromna sredstva kojim je raspolagao Napoleon ne budu uvećana savezničkom pomoći Austrije“. Ta briga ga je terala da u cilju privlačenja Austrije na stranu Rusije, žrtvuje čak i sve teritorije koje je Rusija uz ogromnu ratnu cenu osvojila od Turske (33).

Komandant Moldavske armije general Kutuzov dobio je 30. septembra 1811. godine instrukcije od ministra Rumjanceva u vezi sa sadržajem budućeg rusko-turskog mirovnog ugovora. Instrukcija je pristigla nekih dvadesetak dana pre početka rusko-turskih mirovnih pregovora u gradu Đurđevu (Đurđu), koji će potom biti preneti u Bukurešt i tamo uspešni okončani u maju 1812. godine.

U instrukciji ministra Rumjanceva bila su kratko navdena četiri osnovna mirovna uslova Rusije koji su se morali naći u budućem rusko- turskom mirovnom ugovoru. Jedan od uslova ticao se Srbije, a Kutuzov je dobio generalno uputstvo, da ugovorne garantije za nju budu takave da „obezbede budućnost Srbije saglasno, koliko je to moguće, željama srpske nacije“ (34).

Nakon što su 19. oktobra 1811. godine (35) u Đurđevu i zvanično otpočeli rusko-turski pregovori o miru, koji će u maju 1812. godine rezultirati konačnim zaključenjem Bukureškog ugovora, glavni ruski pregovarač, general Kutuzov, dobio je 26. oktobra 1811. godine depešu od Rumjanceva. Ministar inostranih poslova mu je preneo stavove cara Aleksandra I o pojedinim najvažnim pitanjima koja su po shvatanju Rusije morala biti predmet ugovornog regulisanja.

Svoje stavove o tim pitanjima, ruski vladar je formulisao, između ostalog, i na osnovu prethodnih izveštaja generala Kutuzova o prvim sednicama mirovnog kongresa. Car je u instrukciji poručio Kutuzovu, da učini sve što je u njegovoj moći da se „obezbedi budućnost“ Srbije, tako što bi „u ovoj zemlji bila uspustavljena unutrašnja uprava po volji nacije i obezbeđeno pokroviteljstvo Rusije“ (36).

U izveštaju koji je Kutuzov 10. novembra 1811. godine poslao ministru Rumjancevu i u kome ga obaveštava da je dobio pouzdanu informaciju da će sultan povući prethodnu saglasnost velikog vezira na novu rusko-tursku granicu duž moldavske reke Seret (37), glavni ruski pregovarač objašnjava zašto na mirovnom kongresu još uvek nije otvoreno pitanje statusa Srbije. Kao razlog Kutuzov navodi, da je, s jedne strane, od........

© Нови Стандард