Postoji određena potreba svakog čoveka, svakog pojedinca, da vreme u kome živi percipira kao najgore i najtragičnije. Samim bacanjem u „okean postojanja“, kako to poetski na jednom mestu naglašava Andrić, susrećemo se sa težinom života, težinom misli, i neretko za to okrivljujuemo okruženje i vreme našeg bivstvovanja. Postavlja se pitanje kako onda zaista, objektivno, možemo da ocenimo u kom stanju se društvo nalazi.

Jedan od jasnih pokazatelja lošeg društva, društva „u raspadnju“, nisu podele, velike polarizacije i neslaganja sama po sebi, već to jeste pojava „lova na misleće biće“. Svedoci smo da u Srbiji već godinu i po dana postoji ozbiljna podela u narodu, i da je diskreditacija i diskrimanacija sa obe strane, ukoliko eksplicitno ne stanete na jednu, u velikoj meri prisutna.

Profesor Slobodan Antonić je čovek koji već godinama uspešno „preživljava lov“ i bez obzira na situaciju i posledice iznosi svoje mišljenje. Imali smo tu čast da je čuveni srpski sociolog i politikolog razgovarao sa nama o svim bitnim društveno-političkim pitanjima.

Profesore Vaš naučno-istrživački rad iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan, iz kolumne u kolumnu, ne samo da dobija sve veću pažnju, pre svega ljudi koji Vas prate, već, čini se, dobija sve više na značaju i u nekoj „stručnoj javnosti“. Zbog toga, pre nego što Vam postavim pitanja od suštinske važnosti za razvoj i opstanak srspkog društva i srpske države, pitao bih Vas kako tumačite rad SANU-u u ovom veku? Da li ste bili iznenađeni prethodnim izborom članova?
– Blagodarim na lepom mišljenju o onom što radim. Često sam nekako delovao kao „poludivlji sociolog“, kako se to kaže – stvarao sam, ne samo u naučnim institucijama, već i van njih. Nekada je to bilo i odmetnuto od tih ustanova, u smislu da sam zastupao izrazito manjinsko mišljenje. Naravno, katkada bi, u određenim pitanjima, to manjinsko mišljenje vremenom postajalo većinsko. Ali bih se onda, po nekim drugim pitanjima, opet našao u manjini. Sada mislim da je to moja sudbina i s tim sam se već pomirio.

Kada je pak reč o SANU, pa i Univerzitetu kakav danas imamo, ove naše značajne nacionalne institucije tokom poslednjih par godina mnoge su iznenadile političkim ili ideološkim angažovanjem svog administrativnog vrha. Ali, naše elite ne odstupaju od opšteg karaktera sistema koji je uspostavljen u Srbiji i koji sam opisao u svojoj poslednjoj knjizi Neokolonijalizam i inverzni nacionalizam: slučaj Srbije.

Knjiga se može lako naći i čitati na internetu, pa pozivam Vaše čitaoce da je pogledaju.

Početkom ovog veka vaši tekstovi u NSPM zajedno sa tekstovima Đorđa Vukadinovića, bili su kao otvoreni prozor u zagušljivoj medijskog atmosferi evrofanatične retorike. Srpskoj javnosti objašnjavali ste šta su kompradori i kompradorska elita. Sada vidimo šta ta kompradorska elita radi i koliko je moćna u Srbiji. Kako se od nje odbraniti, i da li je uopšte odbrana moguća bez nekog revolicionarnog čina unutar srpskog društva?
– Da, u to vreme – sajt NSPM je pokrenut 2002. godine – bili smo gotovo potpuno usamljeni. Postojale su samo dve strane: evrofanatici – političari, novinari i inteligencija koji su slepo ispovedali atlantističku ideologiju; a pored njih su bile tzv. starorežimlije – političari i prateća inteligencija poraženih struktura vlasti SPS i SRS.

Trebalo je da prođe čak deset i više godina, pa da se formira jedan krug kritičke nacionalne inteligencije, čemu je NSPM izuzetno doprineo. Tek taj krug je zatim omogućio našoj javnosti da se otrezni i da bolje shvati ko su naši „zapadni prijatelji“, odnosno šta je pravi cilj tog beskrajno ponižavajućeg procesa koji se zove........

© Нови Стандард