Na pomen naše himne „Bože pravde“, vrlo često nam je prva asocijacija Davorin Jenko. Slovenački kompozitor kome je vrhunac stvaralaštva svakako nacionalna himna Republike Srbije, kroz čitavo školovanje, barem generacija rođenih devedestih i dvehiljaditih, istican je u prvi plan. Sa sigurnošću možemo tvrditi da vrlo mali broj mladih ljudi zna ko je autor teksta „Bože pravde“. U pitanju je Jovan Đorđević.

Sa još većom sigurnošću možemo pretpostaviti da ovo ime i prezime mnogim našim čitaocima ništa ne znači, te je neophodno u ovom uvodniku uputiti čitalaštvo na lik i delo Đorđevića. Srbin, rođen u Senti 1826. godine, jedan je od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Srpsko narodno pozorište je najstarije aktivno pozorište u Srba, osnovano davne 1861. godine. Đorđević, kao izuzetan kulturni radnik, prelazi u Beograd i postaje prvi direktor Narodnog pozorišta u prestonici Srbije. Jedno vreme je imao funkciju ministra prosvete u Vladi Jovana Avakumovića. Đorđević umire u Beogradu 1900. godine.

Dakle, istaknuti intelektualac nije dočekao da njegova rodna Senta zvanično uđe u sastav srpske države. Usled toga, možemo zaključiti da Đorđevićeve reči, reči naše himne, ne predstavljaju samo svečani tekst, već daju određeni putokaz ka ujedinjenju srpskih zemalja uz pomoć Božiju. Ključ za dešifrovanje tog putokaza leži u sledećoj strofi:

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad

Čini se da je vrag u našem narodu vrlo daleko od poraza. Podele u društvu su enormne, možda najveće od Drugog svetskog rata i sukoba JVuO i NOVJ-a. Došli smo do situacije gde unuci ne razgovaraju sa bakama i dekama zbog društvene krize, gde se komšije mrze, đaci preziru profesore…

Iako uvodni redovi teksta mogu da navedu čitaoca na pomisao da ćemo se danas baviti neredima koji se događaju širom Srbije, a koji su kulminirali u Valjevu, to neće biti slučaj. Tom temom se ovih dana bave mnogo obrazovaniji i upućeniji ljudi od autora ovih redova. Jasno je da povodom dešavanja u našoj zemlji svako ima različit stav, ali se donekle gotovo svi slažu da je policija u puno navrata upotrebila prekomernu silu, kao i da najveću odgovornost za ovoliku društvenu krizu i nerede, snose upravo nosioci vlasti.

Naslov teksta, u kome se eksplicitno pominje separatizam, (naslov u primarnom izvoru je: „Bujice nastaju iz kapljica ili rađanje separatističke ideje“, prim. NS) takođe može da navuče na pogrešan trag. Ne, nećemo obrađivati teze određenih medija o uticaju „sa strane“ na aktivnost „separatista“ u Novom Sadu. Svako ko ima minimum političke pismenosti, zna da su to besmislice i da je Novi Sad jedan od najpatriotskijih gradova naše zemlje. Delovanje Dinka Gruhonjića i kružoka profesora i studenata oko njega, može se okarakterisati kao korisni, verovatno dobro plaćeni, idiotizam, jer u poređenju sa Gruhonjićem svako izgleda kao rodoljub i čuvar srpstva.

Elem, tema samog teksta jeste jedan podmukliji i opasniji vid separatizma – separatizam unutar srpskog življa i unutar „uže Srbije“. Taj separatizam još nije živ, ali tinja, polako se rađa, i za 50 ili 100 godina može izazvati veliki problem.

Očito je da situacija sa KiM, Vojvodinom, Raškom, Crnom Gorom, Republikom Srpskom, predstavlja deo veće........

© Нови Стандард