U tamnici bejah, i dođoste k meni.
(Mat. 25:36)

Ove reči moćni su podsetnik na naše pozvanje da posećujemo zatvorenike i brinemo o njima. Time ispunjavamo svoju hrišćansku dužnost, ispoljavamo Hristovu ljubav i učestvujemo u Božjoj misiji da donese nadu sužnjima. Na to nas podstiče i sv. Pavle u svojoj poslanici Jevrejima: „Sjećajte se sužanja kao da ste s njima okovani…“ Služeći njima služimo samom Hristu.

Svetli primer takve službe u SPC pruža nam protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija, biv. starešina hrama Sv. Trojice u Roterdamu. Od kraja prošlog do druge decenije ovog veka o. Vojo je imao zahtevnu ali dragocenu misiju u pritvornoj jednici haškog tribunala u Sheveningenu.

U tom zatvoru bili su zatočeni mnogi poznati Srbi – Karadžić, Mladić, Krajišnik, Stanišić, Lukić – kojima je sudila kvazipravna inkvizicija poznata pod imenom Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu. Tu su oni provodili mnoge godine – pre suđenja, tokom njega, a potom i tokom žalbenog postupka.

Sve te godine o. Vojo je revnosno posećivao zatočenike i ulivao im nadu u život, veru u Boga, i ispovedao ih. Prilježno je radio na uspostavljanju odnosa poverenja sa upravnikom, protestanskim vernikom. Zahvaljujući tome dozvoljeno mu je da jedan kutak zatvora pretvori u misionarsku parohiju Svetog arhangela Mihaila. „Dolazim u zatvor da pomognem našim Srbima da im bude lakše, da nemaju osećaj krivice i da ih depresija ne ubije“, govorio je o. Vojo. „Ukazali su mi poverenje. Svaki od njih četrdeset je velika tajna za druge“.

Jedan od te četrdesetorice bio je dr Milomir Stakić (1962.), predsednik opštine Prijedor za vreme rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. On je bio prvi optuženik uhapšen po haškom nalogu u Srbiji posle prevrata od 5. oktobra 2000. Uhapšen je marta 2001. godine na ulici u Beogradu dok se vraćao sa roditeljskog sastanka. Takođe je prvi optuženik izručen sudu u Hagu od strane novih vlasti u Srbiji.

Premda nijedan zločin nije počinio niti odobrio, premda su i neki prijedorski Muslimani pokušali da intervenišu u njegovu korist, pravosnažno je osuđen na 40 godina zatvora – i to isključivo po principu komandne odgovornosti.

Njegov slučaj predstavlja izraziti primer – možda najdrastičniji od svih – dvojnih aršina i savršeno arbitrarne „pravde“ haške ustanove koja je stvorena pre svega sa ciljem da se sudi Srbima kao takvima i da se demonizuje Republika Srpska.

Na dr Stakiću su se slomila kola jer je ratni komandant policije u Prijedoru Simo Drljača ubijen jula 1997, navodno jer je pružao otpor britanskim specijalcima prilikom pokušaja hapšenja. Drugi na haškom spisku za Prijedor bio je dr Milan Kovačević, zamenik šefa ratnog Kriznog štaba. On je umro u haškom pritvoru od perforacije čira avgusta 1998. jer mu satima nije bila pružena lekarska pomoć.

Dr Stakića upoznao sam marta 2003. godine u pritvorskoj jedinici Tribunala u Sheveningenu, nakon što me je njegov branilac Džon Ostojić angažovao kao stručnog svedoka za pripremu elaborata o političkoj pozadini rata u Bosni i Hercegovini. On je pravosnažno osuđen 2007. i potom........

© Нови Стандард