Niče na jednom mestu kaže da su ljudi kožna bolest planete. Time je možda hteo da se podsmehne antropocentričnom, humanističkom pogledu na svet, ili da poruči kako je lako zamisliti planetu bez ljudi. Slično bismo mogli da kažemo i za Srbe: Srbi su kožna bolest ove zemlje, što znači da nismo (više) ukorenjeni u nju, već više ličimo na neku alergiju na njenoj površini, koja može da nestane za čas, bez glasa i bez traga.

I kada bi trebalo da sada napišem zašto to mislim, ne bih znao odakle da počnem: da li od rasprodatog bankarskog sistema ili od rasprodate prehrambene industrije, od kartela nemačkih apoteka ili izdavačkih kuća za izdavanje udžbenika, od iznutra privatizovanih, ili spolja anektiranih institucija, ili od medija koji predaju Kosova i negovanje autošovinizma predstavljaju kao patriotizam, ili od sramne, više puta ponovljenje, uzdržanosti najvećeg broja tzv. „poslanika“ kako „pozicije“, tako i ,,opozicije”, prilikom pokušaja da se Nezavisna država Hrvatska imenuje kao genocidna tvorevina, ili od namere da se Cer i Jadar preobraze u litijumsku pustinju, odnosno u ništa, ili od upornog zaklinjanja u bratstvo i jedinstvo sa Tompsonom i Naserom Orićem, ili od timarenja Kuće cveća da bismo mogli da se kunemo na vernost onome sa čijeg puta nećemo da skrenemo (iako mu kosti sigurno nisu mirotočive) čime svetu postavljamo principijelnu zagonetku: da li smo mi tek budale zaostale u vremenu i prostoru ili samo krpe bez kičme.

Pritom, najveći strah je strah od ogledala, odnosno od istorijskog ambisa u koji bi se mogli zagledati. U tom ogledalu, videli bismo jednostavnu istinu da smo, prosto rečeno, zaista postali nedostojni istorije naše, jedne lepe, hrabre, ponosne istorije male države, koja je, da parafraziram Kašanina, bila velika zemlja. I pošto taj ambis, kao i svi ambisi, uostalom, ima snagu da nas uvuče u sebe, mi ćemo ga zatrpati, a ogledalo ćemo razlomiti na komadiće, kako se u njemu više nikada niko ne bi ogledao.

To je naš trenutak sada: ono što sledi, kada uskoro rasprodamo sve što nam je ostalo – dakle i ono malo što nam je još uvek ostalo od obraza – biće stvaranje tzv. „novih srba“, koji odgovaraju našoj želji da konačno postanemo pokorne sluge Megalopolisa. Podsmehnućemo se i Kosovskom zavetu, i „nebeskom narodu“, ne razmišljajući o tome da se možda tako podsmehujemo i stotinama hiljada onih nesretnih Srba, naših sunarodnika, koji su ubijani i klani širom bivše zajedničke zemlje samo zato što su Srbi, odnosno samo zato što nisu na vreme postali neko drugi (ko im je za to kriv?, šapuće mi u uho „novo-srbin“).

U istorijskom smislu, analogija toj „novoj“ Srbiji biće Višijevska Francuska maršala Petena

Taj „novi srbin“ biće „racionalan“ i „pragmatičan“, što u prevodu znači: lišen bilo kakvih crvenih linija, bilo kakvog istorijskog utemeljenja i bilo kakve obaveze prema bilo čemu. Umesto dvoglavog orla, koji nas podseća na Vizantiju i pravoslavlje (oh, kamo sreće da smo katolici, nastavlja da mi šupuće „novo-srbin“) na njegovoj zastavi će se naći kišna glista, koja je do nas dopuzala iz one dve čuvene rečenice Kišove Mansarde: ,,Ne volim ljude koji se iz svega izvlače kao kišne gliste. Bez ožiljaka i ogrebotina.”

Ta kišna glista će simbolizovati najdublji poriv „novo-srba“: provući se bez ožiljka i ogrebotine, a neki alibi za takav „uzvišeni“ cilj će se uvek naći.

U istorijskom smislu, analogija toj „novoj“ Srbiji biće Višijevska Francuska maršala Petena (1856-1951), inače marionetska država........

© Нови Стандард