U nizu paradoksa s kojima se svet inače suočava jedan se posebno nameće i izdvaja. Dok na istoku Evrope, u Ukrajini, bukti rat uz korišćenje sve šireg i snažnijeg spektra oružja, sa sve izvesnijom mogućnošću da se pretvori u svetski nuklearni rat, noseći sobom pretnju uništenja celog sveta, na drugoj strani se govori o „nuklearnoj renesansi“ i radikalnoj promeni energetske politike u korist nuklearne energije.

Nuklearna energija je u upotrebi u svetu duže od 60 godina i za to vreme je izgrađeno i u pogon stavljeno više od 440 nuklearnih reaktora, u više od 30 zemalja. U svetu se oko 10 odsto električne energije proizvede u nuklearnim elektranama, a u Evropskoj uniji više od 20 odsto. Srbija je okružena zemljama koje imaju nuklearke, kao što su Mađarska, Bugarska i Rumunija, a neke od njih planiraju i nove. Plan Evrope je da ovi kapaciteti do 2050. godine budu oko 50 odsto veći nego danas.

Ono što je nekada bilo nezamislivo, sada se nameće kao spasonosno rešenje. Neke zemlje ukidaju moratorijume, donesene posle černobiljske katastrofe (1986), na izgradnju nuklearnih elektrana i neke se već grade. Moćni nuklearni lobi trlja ruke namećući ovu energiju kao nezaobilazni faktor u prevazilaženju permanentne energetske krize, medijski predstavljajući nuklearnu energiju kao čistu, obnovljivu energiju.

Ističe se da se danas u upotrebu uvode nuklearke tehnologije treće i četvrte generacije koje su daleko sigurnije i kad je reč o funkcionalnosti, standardizovanim merama bezbednosti, većoj efikasnosti iskorišćenja goriva, dužim životnim vekom, te daleko manjim stepenom opasnosti po kontaminaciju životne sredine… Održavaju se samiti o ovoj energiji da bi se razmotrio značaj nuklearne energije u rešavanju klimatskih promena i jačanju energetske bezbednosti, usvajaju deklaracije…

Te „renesanse“ nije lišena ni Srbija koja se do sada oslanjala na vodotokove i, naročito, termoelektrane sa pogonom na ugalj. Pitanje energije su podstakle i nedavne havarije u našim termoelektranama, čiji uzrok je u najvećoj meri bio ljudski faktor, odnosno rukovodstvo Elektroprivrede Srbije (EPS).

Pale su i krupne reči da treba što pre da vidimo studije za upotrebu nuklearne energije u našoj zemlji, jer ćemo jedino tako moći da obezbedimo dovoljno struje u budućnosti. „Nije pitanje šta nam fali danas kada je reč o struji, već je pitanje šta će nam nedostajati sutra. Danas mi možemo da preživimo, ali ne možemo sutra“, poručio je proletos predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Nije ovo prvi put da se kod nas pokreće pitanje gradnje nuklearnih elektrana. Još je socijalistička Jugoslavija imala nuklearni program, a Josip Broz Tito se sa Vilijem Brantom na Brionima 1971. dogovorio o izgradnji nuklearnih centrala u Jugoslaviji. Dve godine docnije započela je izgradnja NE „Krško“ u Sloveniji, koja i danas radi.

Prema planu obelodanjenom 1986, četiri nuklearke trebalo je izgraditi do kraja 20. veka, a do 2025. SFRJ je trebalo da dobije 23 atomske centrale, od kojih četiri u Dalju, zatim Viru, kod Kostolca, a lokacije su bile i Mladenovo i Bačka........

© Нови Стандард