O prirodi trenutne inflacije u Rusiji, problemu sa dugoročnim jeftinim novcem, a takođe i zašto sa kursom od 100 do 110 rubalja za dolar „zemlja može da živi“, u intervjuu za TV kanal RBK govorio je direktor „Nornikla“ Vladimir Potanjin.

Da li se slažete da su kamatna stopa i njen uticaj – tema broj jedan za rusko poslovanje u protekloj godini? Kako biste opisali taj uticaj? Smatra se da se sadašnja priroda inflacije razlikuje od prethodnih perioda.  
– Ova tema je veoma važna, makar samo zato što izaziva najžešću debatu u preduzetničkoj zajednici. Praktično svi su zabrinuti zbog inflacije i kamatnih stopa. U nešto manjoj meri, ali na dnevnom redu je i kurs nacionalne valute. Sve su to elementi makroekonomske stabilnosti. Suočeni smo i sa prilično teškim spoljnim uslovima: posledice pritiska sankcija i mnogi drugi faktori utiču na nas. Na primeru „Nornikla“, pojavljuju se problemi u proračunu.

Mislim da je priroda inflacije koju sad vidimo počela tokom pandemije. Ne samo naša zemlja, već i ceo svet, u strahu šta bi nas moglo čekati, počeo je na sve moguće načine da stimuliše potražnju kako bi podržao svoje nacionalne privrede i narod. Jednostavno rečeno, počelo je upumpavanje novca u nacionalne ekonomije. I naša zemlja u tom smislu nije bila izuzetak.

To je dalo prvi podsticaj inflaciji, ili, u krajnjoj meri, akumuliralo višak novčane mase. I što je najvažnije, stimulisalo je potražnju, koja je postepeno počela da uveliko premašuje ponudu. Verujem da u ekonomiji i finansijama zakoni funkcionišu na isti način kao u fizici i matematici: ako ponuda ne zadovoljava potražnju, onda, naravno, cene počinju da rastu.

Stoga je stimulacija potražnje bila nešto preterana. To je izazvalo inflaciju u svim zemljama. To je bio problem pre par godina i za Ameriku, i za Evropu, i za Kinu – oni su takođe pokušali da to regulišu, uključujući i stope i druge dobro poznate monetarne metode.

Potom smo ušli u period specijalne operacije, u period oštrijeg sankcionog pritiska, što je, naravno, uticalo na nas. Već sam pomenuo poteškoće sa plaćanjem, sa lancima snabdevanja, ograničenja izvoza naše robe… To je uticalo na našu sposobnost da više proizvodimo, da više popunjavamo zalihe.

I stoga je tražnja bila privremeno u velikoj meri pregrejana u odnosu na ponudu. I dok se ova dva trenda ne spoje, dok naša privreda ne bude u stanju da ponudi dovoljno proizvoda da zadovolji povećanu tražnju, do tada će postojati ili visoka inflacija ili rizik njenog nekontrolisanog rasta. Shodno tome, ovi strahovi, koliko razumem, teraju, kako kažu, monetarne vlasti u zemlji da obrate posebnu pažnju na suzbijanje inflacije, ali, nažalost za sve nas, tako oštrim metodama.

Ali potražnju smo dugo stimulisali, još donedavno u vidu povlašćenih hipoteka i povlašćenih kredita za proizvođače. Istovremeno, imajte na umu, ja ne kažem da to nije trebalo učiniti. Sad samo treba da trezveno analiziramo rezultate. Ovakva akcija dovela je do privremenog pregrevanja privrede. Pod pregrevanjem svi podrazumevamo različite stvari. Po mom shvatanju, to je kad ekonomski rast i rast efektivne tražnje uz njega ne sustižu ponudu dobara i usluga. Tako i dobijamo takvu neravnotežu.

Evo, kaže se: dajmo jeftine pare, svi će odmah početi da proizvode. Ali to nije tako, jer ako sad date neopravdane jeftine kredite prvo se postavlja pitanje – kome davati, kako davati, i to opet počinje da bude stvar ukusa. I drugo, neće proizvoditi odmah, već će proizvoditi posle nekog vremena, a uticaj na inflaciju će biti trenutan.

Pitanje je i ko će proizvoditi? Imamo manjak radne snage, mi to znamo. Shodno tome, ako se pojavi materijalni resurs, novac za ulaganje u neku vrstu proizvodnje, onda je važno razumeti koji će to radni resursi proizvesti. Jer pri konkurenciji koja se trenutno vodi za radne resurse, jednostavno će doći do nekontrolisanog povećanja zarada, što će, shodno tome, dovesti do ponovnog zagrevanja potražnje.

To je zmija koja jede svoj rep. Odnosno, da bi investirali, posebno ako govorimo o kreditnim resursima i visokim stopama na njih, onda njihovo smanjenje neće učiniti ništa, jer postoje ograničenja na tržištu rada.

Još jedno veoma važno ograničenje je to što nemamo pun pristup tehnologiji, snabdevanju opremom i drugim užicima međunarodne podele rada kojima smo se koristili. A zamena uvoza ne može dati stoprocentni rezultat. I dalje ćemo učestvovati u međunarodnoj podeli rada. A sve dok imamo ograničenja i teškoće u nabavci tehnologije i opreme, to će usporiti i proces ulaganja.

Ne raditi ništa? Naravno da ne. Naravno, treba ulagati, treba delovati, ali treba delovati strpljivo. Jer ako ovo počnemo da radimo prevremeno, jednostavno ćemo dovesti do još veće inflacije itd.

Koji instrumenti postoje za balansiranje ponude i potražnje? Stiče se osećaj da Centralna banka radi šta može – suzbija inflaciju, ograničava kreditiranje…
– Kako uravnotežiti ponudu i potražnju? Kako ispuniti nalog predsednika da se proizvodi više? Ovde treba da pogledamo šta bi trebalo da bude izvor tih investicija. Naša struktura ulaganja u privredu je takva da ima dosta pozajmljenih sredstava. A izvor ulaganja sopstvenih sredstava je uglavnom profit preduzeća.

Ovo je dobar izvor za ulaganje, ali problem je što nemamo takozvani dugoročni novac, posebno privatni dugoročni novac. I u tom smislu, možemo se setiti da smo početkom 2000-ih počeli da razvijamo sistem nedržavnih penzijskih fondova, koji u mnogim zemljama služe kao izvor dugoročnog novca.

Svojevremeno je odlučeno da se ne-državni penzioni fondovi ne razvijaju, najblaže rečeno, bar da bi se rešili budžetski problemi. A onda se u trenutku učinilo da je to bila apsolutno ispravna odluka. Prošlo je 20 godina. Sad oni treba da budu izvor ulaganja, a u okruženju visokih kamata, veći naglasak bi se mogao staviti na ulaganje koristeći tako dugoročni novac. Nisu stvoreni svojevremeno, a ne postoje ni sad.

Pri konkurenciji koja se trenutno vodi za radne resurse, jednostavno će doći do nekontrolisanog povećanja zarada

I, vraćajući se na situaciju koju sad imamo, ne bih želeo da idemo putem metoda koje mogu brzo da daju neki efekat, ali koje mogu naneti strukturnu štetu našoj ekonomiji. I zato govorim o izvesnom strpljenju. I sam se kao privrednik nalazim u teškoj situaciji. Ali razumem da se izlaz iz toga neće dogoditi čarobnim štapićem, već korišćenjem pravih........

© Нови Стандард