Period od sredine jula do kraja avgusta vreme je kada se Srbi na Kosovu i Metohiji dodatno zatvaraju u svojim selima, odnosno kretanje se prilagođava onom vremenu, najčešće je to prepodne, kada znamo da su gužve najmanje. Razlog tome su Albanci koji iz zemalja Zapadne Evrope dolaze da obiđu svoje kuće i familiju.

Nema straha da će nas fizički napasti – ne plašimo se toga. Na verbalne napade smo navikli, pa dobacivanje pojedinaca u smislu zašto još nismo otišli u Srbiju i šta čekamo, prokomentarišemo rečima da mi u Srbiji živimo a da on to ne zna jer živi u inostranstvu, i nastavimo dalje svako svojim putem. Jednostavno, ne prija nam ta gužva, jer stvara lažnu sliku o tome koliko ih stvarno na Kosovu i Metohiji ima, kakvi su i, posebno, kako žive.

Poznajem Albance kojima se takođe ne sviđa njihovo ponašanje, jer se u tih 15, 20 dana razmeću novcem i luduju po putevima i na javnim mestima, a znaju, sa druge strane, da poslovi koje rade u zemljama iz kojih dolaze nisu nimalo laki, čak rade i na nekoliko mesta da bi preživeli. Za njih, Albanci koji žive na Kosovu i Metohiji a koji su majstori tipa električar, vodoinstalater, zidar i slično, imaju poseban cenovnik. Ne zato što misle da imaju para, već upravo iz razloga koji sam navela. U smislu, hoćeš važan da se praviš, da glumiš svog gazdu iz Nemačke, Švajcarske, onda plati.

Ovo leto, kao i mnoga prethodna, prolazi nam u komentarisanju onoga što čujemo i zapažamo iz tih susreta sa njima. Zanimljivo je što su nam isti komentari i to ne samo nas Srba, već i Albanaca koje celog života poznajemo i koji održavaju kontakte sa nama nevezano za politička dešavanja.

Na prvom mestu je da ogromnoj većini Albanaca-gastarbajtera deca ne govore albanski jezik ili govore vrlo slabo. Sa njima se isključivo sporazumevaju na jeziku zemlje odakle dolaze. Posebno je zanimljivo kada se sretnu čitave porodice ispred tržnih centara na primer, i svi, stariji i mlađi, govore, u slučaju kome sam svedočila, nemački. To posebno iritira Albance koji ovde još uvek žive, ali priznaju da njihova deca ne misle tako. Nezadovoljni stanjem u „državi Kosovo“ samo misle o tome kako će i oni otići odavde, i smatraju da je bolje da dete progovori na jeziku zemlje u kojoj živi, jer će mu biti lakše kad odraste.

Drugo što komentarišemo jesu ubistva među Albancima koja su ovog leta izraženija nego ikada do sada. Zamrznemo se prosto kada čujemo za toliku njihovu međusobnu netrpeljivost. U jednom danu, u prvoj polovini avgusta, iz varenog oružja petorica Albanaca ubijena su u međusobnim obračunima u različitim krajevima KiM – konkretno, u gnjilanskom  i prizrenskom kraju.

Evo i jezivog primera; u jednom selu u opštini Lipljan svađa između komšija Albanaca završila se tako što je jedan ubio drugog i zakopao ga u njivi oko koje su se sporili.

Niko od njih nije vlasnik te njive. Priča se i da je srpska, pa su se svađali oko toga ko će na njoj da napasa stoku, ali i da je velika toliko da je za........

© Нови Стандард