Pojam „srpsko stanovište“ kao programsko-političku identifikaciju skovao je Miloš Crnjanski još davne 1935. godine u časopisu Ideje, umoran od napada i „sa leva i sa desna“, i umoran od jugoslovenske infekcije koja je zahvatila srpsku pamet. Nije slučajno Vojislav Koštunica upotrebio ovu identifikaciju u naslovu svoje knjige, dodajući i pojam demokratskog (Srpsko i demokratsko stanovište).

I Crnjanski i Koštunica bili su zagovornici politike sa srpskih – ne jugoslovenskih – pozicija i obojica su prema srpskom gajili „osećanje duboke dužnosti“ – kako je formulisao omiljeni Koštuničin pravni pisac i filosof Slobodan Jovanović. Čitava stvaralačka i politička karijera rođenog Dorćolca Koštunice nije se bazirala samo na dokazivanju da je zajednica nacionalnog (srpskog) i demokratskog moguća, već da je organski nužna.

Koštunica je knjigu pripremao i objavio upravo u skladu sa sopstvenim karakterom: temeljno, tiho i nenametljivo. Bez pompe, bez reklame i bez spektakla. I odabrao je, u skladu sa svojim uverenjima, da izdavač bude iz Republike Srpske. Možda je nekome bilo logičnije da Koštunica kao reprezent beogradske građanske kulture svoju knjigu objavi kod nekog od prestižnih prestoničkih izdavača, ali ne i Vojislavu Koštunici.

Umesto Beograda, on je izabrao drugu, tvrđu i blistaviju prestonicu srpskog duha za rodni grad svoje knjige Srpsko i demokratsko stanovište: izabrao je Banja Luku i uglednog izdavača „Centar za srpske studije“. Koštunica je u ovoj knjizi govoreći o tihom i u javnosti  skrajnutom premeštanju posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića iz Londona u Beograd kao njegovoj „drugoj sahrani“ zapisao:

„Kao da se toga poznog jesenjeg dana sačuvalo nešto od groteskne i zastrašujuće atmosfere sa suđenja u letnjoj dvorani pešadijskog učilišta u Topčideru 15. jula 1946. godine, kada je izrečena presuda Jovanoviću, ili je još uvek delovao nasilno nametnuti zaborav nad njegovim imenom“.

Koštunica nije imao tako tragičnu sudbinu poput Slobodana Jovanovića, ali njegov izbor da Banja Luka bude epicentar „srpskog i demokratskog stanovišta“ budi kod čitaoca izvesne asocijacije. Kao da je voljni izbor prestonice na Vrbasu pokazatelj kako se u prestonici na ušću Save u Dunav sačuvalo nešto od groteskne i vazalne atmosfere „žute“ Srbije. I kao da je na istorijskoj pozornici zastrašujuće doba presuda i zabrana zamenjeno podmuklijom epohom kenselovanja i spinovanja. Opekotine oba vremena je na svojoj koži osetio Vojislav Koštunica.

Još od kada se Vojislav Koštunica pročuo u javnosti kao mladi asistent „Pravnog fakulteta u Beogradu“ koji je ustao protiv Ustava iz 1974. godine podržavajući svog osuđenog profesora Mihaila Đurića – pa sve do njegovog praktičnog povlačenja iz javnosti od pre koju godinu – stiče se utisak kako se Koštunica celog života hodajući dorćolskom kaldrmom kretao stazama svojih  uverenja.

Kod čitavog tog sveta koji je rođen na beogradskoj padini koja se vijugavo spušta preko velike raskrsnice prema „plavom Dunavu“, stasavao je neki kolektivni osećaj značaja i pripadnosti, koji je natopio mnoge generacije odrasle u trouglu između Saborne crkve, kapele Svete Petke na Kalemegdanu i hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Dušanovoj ulici.

Često ih je kroz život pratila neka nenadana i unikatna dorćolska tuga koja kao da je bila vesnik teških, modrih kiša; i koja kao da se prelamala kroz potoke koji teku sa mokrih prašnjavih trotoara oko Bajlonijeve pijace. Bilo je nečeg sudbinski bliskog i sabornog kod svih Dorćolaca šta god da su bili i čime god da su se bavili. Potvrdu za izrečeno pružaju nam, između mnogih drugih, i sudbine akademika-književnika Svetlane Velmar Janković, pisca-novinara Bogdana Tirnanića, pevača-uličara Džeja Ramadanovskog, košarkaša-mangupa Moke Slavnića, i političara-rodoljuba Voje Koštunice…

Na samom početku devedesetih godina prošloga veka, Koštuničin ideološki i stranački saborac Bora Pekić uzviknuo je čuveni poklič: „Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija!“. Ovo organsko jedinstvo kao formulu opstanka srpskog naroda definisaće kasnije akademik Milorad Ekmečić sledećim rečima: „Sve dok i poslednja svetlost srpske demokratske države na Balkanu bude tinjala naši se neprijatelji neće smiriti za decenije, za vekove“.

Na ovom stanovištu će ostati u knjizi Vojislav Koštunica pisanim rečima: „To znači da, ako je opstanak samostalne i slobodne Srbije cilj, onda će demokratija biti način, sredstvo da se taj cilj postigne. Zato je demokratija u nacionalnom interesu Srbije, isto onako kao što odsustvo demokratije, javnih i medijskih sloboda, podele vlasti i pravne države podriva i ozbiljno ugrožava nacionalne interese i otežava, kao u današnje vreme, svaki otpor otvorenim i grubim nasrtajima Zapada na suverenitet i teritorijalnu celovitost Srbije“.

U nastavku teksta Koštunica će sublimirati stvari: „… autoritarni način vladanja zapravo ide naruku zapadnoj, američkoj politici, omogućavajući joj da svoj pritisak personalizuje, da ga danas u Srbiji usredsredi na jednu ličnost kao nosioca vlasti“.

Dakle, po Koštunici demokratsko je uvek institucionalno a nikako personalno. Urednik Duško Pevulja u pogovoru knjige zaključuje, osvrćući se na ove Koštuničine tvrdnje,........

© Нови Стандард