Negde sredinom osamdesetih godina prošloga veka („kada je od nas bilo nešto od čoveka“ – kako je pevao veliki Bora Đorđević) u javni diskurs ondašnje države se preko intelektualnih krugova uselio pojam „građanin“. Ova odrenica – mnogo više kultuloroška nego urbanistička – nastala je kao logična i neophodna potreba da se napravi jasna ograda od kolektivnog duha jugo-titoizma.

Tada je reč „građanin“ označavala utemeljenu osobu individualističkog svetonazora, koja je svojim ponašanjem i mišljenjem bila spremna da zauzme tvrd i izgrađen stav, kao štit od „mekog“ komunizma nastalog na kultu „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.

Još sa prvim i stidljivim upotrebama odrenice „građanin“ mora se priznati da je njen eho u našim ušima nekako zvonio onim uzvišenim Ničeovim odbijanjem da se njegova lična volja podredi volji stada! Bilo je nečeg mističnog i uzvišenog u izgovaranju ove odrednice, koju je sve češće tih godina upotrebljavala beogradska akademska elita.

Kada bismo čuli po književnim večerima i sve učestalijim slavama po Srbiji kako reč „građanin“ odzvanja u ritmu valcera po beogradskim salonima, našu podsvest bi neprimetno naselile siluete Miloša Crnjanskog, Bore Pekića ili Dejana Medakovića, okružene prašnjavim knjigama u ličnim bibliotekama.

Sigurno je da se preko upotrebe reči „građanin“, izokola ali uporno i utemeljeno, zatvorio krug povratka na početak: epoha kada smo ponovo počeli da se obraćamo jedni drugima preko nekada strogo zabranjenih imenica „gospođa“ i „gospodin“.

Nakon svega, za trenutak je zaličilo da smo preko jednokratne upotrebe građanina u istorijsku deponiju poslali nekada obavezujuće pojmove „drugarica i drugova“ koji su simbolisali ponos komunističkog jezika (iako čak ni u ovoj stvari nisu uspeli da budu originalni, termin „drug“ su ukrali od Ljotićevaca, jer su se pre komunista pripadnici „Zbora“ tako međusobno oslovljavali).

Suprotno svakoj logici, odrednica „građanin“ se pokazala žilavijom od svih očekivanja koja su joj predviđala samo usko-sadržajno birokratsko značenje, i, preživljavajući izazove svih ratnih i okupacionih vremena koja su nam sledila, preobrazila se u demokratskog leptira koji je odleteo na sami vrh kapitola svetsko-istorijske moći.

Danas je odrednici „građanin“ dodeljena misionarska uloga, učitani osećaj lične identifikacije u pripadnosti fluidnom i apstraktnom staležu, preko koga se vlada i preko koga se okupira. Danas je odrednica „građanin“ postala ideologija, neodvojiva od ideologije „liberalne demokratije“, kao što je nekada odrednica „drug radnik“ bila neodvojiva od Marksove definicije „diktature proletarijata“.

Danas, u zemljama Trećeg sveta, kada svečano postajete „građanin“ i dok ceremonijalno polažete zakletvu, vi ste već dobrovoljno kupili kartu za vagon koji ide samo u jednom smeru: vi ste prihvatili duhovnu okupaciju i vazalni status. Tako ste najzad postali „građanin“!

Zbilja, da li danas u javnom diskursu postoji izrabljenija i češće........

© Нови Стандард