Negde sredinom osamdesetih godina prošloga veka („kada je od nas bilo nešto od čoveka“ – kako je pevao veliki Bora Đorđević) u javni diskurs ondašnje države se preko intelektualnih krugova uselio pojam „građanin“. Ova odrenica – mnogo više kultuloroška nego urbanistička – nastala je kao logična i neophodna potreba da se napravi jasna ograda od kolektivnog duha jugo-titoizma.

Tada je reč „građanin“ označavala utemeljenu osobu individualističkog svetonazora, koja je svojim ponašanjem i mišljenjem bila spremna da zauzme tvrd i izgrađen stav, kao štit od „mekog“ komunizma nastalog na kultu „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.

Još sa prvim i stidljivim upotrebama odrenice „građanin“ mora se priznati da je njen eho u našim ušima nekako zvonio onim uzvišenim Ničeovim odbijanjem da se njegova lična volja podredi volji stada! Bilo je nečeg mističnog i uzvišenog u izgovaranju ove odrednice, koju je sve češće tih godina upotrebljavala beogradska akademska elita.

Kada bismo čuli po književnim večerima i sve učestalijim slavama po Srbiji kako reč „građanin“ odzvanja u ritmu valcera po beogradskim salonima, našu podsvest bi neprimetno naselile siluete Miloša Crnjanskog, Bore Pekića ili Dejana Medakovića, okružene prašnjavim knjigama u ličnim bibliotekama.

Sigurno je da se preko upotrebe reči „građanin“, izokola ali uporno i utemeljeno, zatvorio krug povratka na početak: epoha kada smo ponovo počeli da se obraćamo jedni drugima preko nekada strogo zabranjenih imenica „gospođa“ i „gospodin“.

Nakon svega, za trenutak je zaličilo da smo preko jednokratne upotrebe građanina u istorijsku deponiju poslali nekada obavezujuće pojmove „drugarica i drugova“ koji su simbolisali ponos komunističkog jezika (iako čak ni u ovoj stvari nisu uspeli da budu originalni, termin „drug“ su ukrali od Ljotićevaca, jer su se pre komunista pripadnici „Zbora“ tako međusobno oslovljavali).

Suprotno svakoj logici, odrednica „građanin“ se pokazala žilavijom od svih očekivanja koja su joj predviđala samo usko-sadržajno birokratsko značenje, i, preživljavajući izazove svih ratnih i okupacionih vremena koja su nam sledila, preobrazila se u demokratskog leptira koji je odleteo na sami vrh kapitola svetsko-istorijske moći.

Danas je odrednici „građanin“ dodeljena misionarska uloga, učitani osećaj lične identifikacije u pripadnosti fluidnom i apstraktnom staležu, preko koga se vlada i preko koga se okupira. Danas je odrednica „građanin“ postala ideologija, neodvojiva od ideologije „liberalne demokratije“, kao što je nekada odrednica „drug radnik“ bila neodvojiva od Marksove definicije „diktature proletarijata“.

Danas, u zemljama Trećeg sveta, kada svečano postajete „građanin“ i dok ceremonijalno polažete zakletvu, vi ste već dobrovoljno kupili kartu za vagon koji ide samo u jednom smeru: vi ste prihvatili duhovnu okupaciju i vazalni status. Tako ste najzad postali „građanin“!

Zbilja, da li danas u javnom diskursu postoji izrabljenija i češće izgovorena imenica od reči „građanin“ – a da u isto vreme ne poseduje nikakav sadržaj?! Verovatno da konkurenciju u bezsadržajnosti može imati jedino i samo u odrednici „demokratija“!

Šta danas znači biti „građanin“? Bukvalno ništa! Jedino što, možda, nekome lepo zvuči. Šta je suprotno od odrednice „građanin“? Šta je njena negacija, postoji li njena „drugost“? Objektivno, ne postoji. Nema je.

Izgubio se i onaj uzvišeni osećaj prkosa volji stada, u današljoj epohi biti „građanin“ isto je što i biti mediokritet u okupiranoj gomili potrošača. Nema ni onog mističnog mirisa starinskih knjiga i antikvarnog nameštaja iz nekadašnjih građanskih salona. Nema ničega, ostao je samo sladunjavi zadah brendiranih parfema iz šoping-molova…

Istorijski posmatrano, pod terminom „građanin“ podrazumevao se stanovnik grada, u epohi kada je seosko stanovništvo bilo većinsko. Nasuprot tome stanovniku grada, nalazio se na suprotnom polu životnog prostora stanovnik sela, odnosno seljak. Grad je vremenom razvio specifičnu građansku kulturu koja je strukturalno bila neodvojiva od umetnosti i institucija kulture. Uz ovu kulturu je uvek išlo lepo vaspitanje i gospodsko ponašanje.

Napuštanjem širokih ruralnih područja i masovnim preseljenjem u gradove, kao i ciljnim obesmišljavanjem seoske kulture, građanin je izgubio drugost. Sadržaj ove reči postao je ispražnjen. Danas su svi građani, jer niko više nije seljak. Ako se uspešno bavi poljoprivredom – on je ili farmer ili zemljoposednik.

Razvojem srednje klase i njenim dominantnim pozicioniranjem unutar svih zapadno-liberalnih zajednica, poravnale su se i socijalne razlike u gradskim područjima, čije najudaljenije kote su nekada naseljavali lumpen proletarijat i gradska buržoazija.

Danas je sve jednoobrazno i poravnato: isti gradovi i njihov isti odsjaj u prljavim rekama, ista predgrađa i ista naselja, isti izlozi sa istim brendovima, ista arhitektura nikla i stakla, isti automobili i isti putevi, isti tržni centri i isti marketi, isti restorani i ista muzika u njima, isti „građani“ koji se kreću kao zombiji ispod mračnih senki istih solitera, isti grč na svačijim licima i isti kristali u svačijoj suzi.

Danas „građanin“ živi poslednji stadijum Marksovog proročanstva: on je postao čedo „korporacijskog komunizma“, jer su korporacije svima nametnule isti ukus. Biti „građanin“ – kako to gordo zvuči!

Ipak, unutar uniformisane građanske armije postoji jedna sofisticirana i cinična razlika, kao demarkaciona linija novih vrednosnih kvalifikacija: nevidljiva ali priznata granica između višeg stanja po kome ste „urban“ i nižeg stanja svih „neurbanih“ biografija.

Ovaj narcizam malih razlika, ovaj sertifikat iz gradske populacije koje je nastalo kao potvrda nečijeg bivstovanja u kulturi Holivuda i rokenrola, ovo svedočanstvo o nečijem životu provedenom u centru grada kome zbog toga ova biografska činjenica postaje i profesionalno zanimanje, ovo stanje povišene gradske temperature i psihološke metropolizacije, ovo priznanje nastalo bez podviga ili vrlina, sve ovo nije nimalo bitno kao vrednosni iskaz, koliko je bitno da vam po svaku cenu priznaju status „urbanosti“.

Ukoliko je odrednica „građanin“ kroz prošlost bila ispunjena sadržajem i istorijskom misijom, ukoliko je opravdala poverenje postojanja – upravo utoliko je odrenica biti „urban“ besmislena i bezsadržajna. Građanska klasa je nekada nosila zastavu kulture i razvoja, građanska klasa je ostavila trag u filosofiji istorije dok ubrana gomila samo statira u prostoru i vremenu.

Danas biti „građanin“ znači ne biti ništa konkretno i ništa utemeljeno, znači poništiti skoro svaki kontakt sa tradicijom i skoro svaku vezu sa precima. Biti „građanin“ suštinski znači biti jedinka odvojena od nacionalne ili verske pripadnosti: samostalni atom u haotičnom lutanju mikrokosmosom.

Današnje građansko društvo u zajednicama liberalnih demokratija nema međusobne čvrste kohezione kopče, nema emotivnih veza među ljudima nastalim na osećaju zajedničke pripadnosti i nema snažnih koeficijenata zajedničkih sudbina. Današnje građansko društvo čini skup atomiziranih pojedinaca koji ne stupaju u čvršće međusobne interakcije i koji državu ne doživljavaju kao zemlju predaka, već kao kasu za plaćanje poreza.

Danas „građanin“ živi poslednji stadijum Marksovog proročanstva: on je postao čedo „korporacijskog komunizma“

Današnji „građani“ ne dele nikakvu nacionalnu patnju ni sa kim, ne solidarišu se sa pogromima nastalim zbog tradicionalnih identifikacija koje su bile bliske njihovim precima, ne pomažu nikome koga ne doživljavaju kao privatno bliskog. Njihovi buntovi su u osnovi lokalnog karaktera, po pravilu uvek u službi popravke „servisa građana“, i uvek – bukvalno uvek – u službi neke „obojene revolucije“.

Samoživost i izolovanost su neizostavne stavke u konstituciji današnjeg građanskog društva. Ono dobrovoljno živi u digitalnom zatvoru, podignutom između večne sadašnjosti i iluzije besmrtnosti. Ovo društvo je u osnovi bezidentititsko: nema nacionalnu pripadnost, nema religijsku pripadnost, nema lokal-patriotsku pripadnost, nema sportsko-navijačku pripadnost, nema običajno-tradicionalnu pripadnost, nema polnu pripadnost, nema esnafsku pripadnost.

Zato je današnja ideologija građanizma u osnovi ideologija dekonstrukcije upravo celokupnog spektra vrednosti na kojima se nekada gradila građanska klasa. A kultura današnjeg građanskog društva je kultura poništavanja (suspenzije, „kanselovanja“) umetničkih dela na kojima je rasla nekadašnja građanska klasa.

Poništavanje ili potiskivanje značajnih epoha u istoriji, čak i prekrajanje nekih povesnih činjenica; dopisivanje ili cenzurisanje književnih i filosofskih dela ili njihova banalizacija putem novih tumačenja, samo su neke od odlika vladajuće ideologije građanizma.

Agresivnim i histeričnim pristupom, kao i nekritičkim poverenjem samo u sopstvenu pamet koja deklaracijom poništava sve što je nekada vredelo, ova savremena građanska klasa polako izlazi iz okvira „korporacijskog komunizma“ i klizi prema kulturnom „pol-potizmu“: od nas sve počinje i pre nas nije vredelo ništa!

Današnji „građanin“ iznad svega teži da bude savremen, informisan i urbano-centričan. Mora da bude u fokusu događaja, mora da bude prostorno priznat, mora da je aktuelan. Verovatno da je najvažnija težnja današnjeg građanskog društva poravnatost sa savremenošću.

Pošto današnje poimanje „savremenosti“ isključuje prethodnu mudrost i znanje zbog favorizovanja informacije, ostaće današnjim pokolenjima potisnuto delo engleskog filosofa Bertrana Rasela O modernom duhu. Ovaj građanski mislilac je kao određujući činilac savremenosti prepoznao njenu temeljnu provincijalnost!

Odnosno, tvrdio je da je savremenost provincijalna, palanačka kao takva, sama po sebi, a ne kao prostorna odrednica. Sasvim suprotno od oca-osnivača domaće ideologija građanizma – Radomira Konstantinovića, kod koga je palanka definisana kao teritorijalna domovina provincijalnog duha.

Verovatno da tumačenje ovog paradoksa možemo potražiti u titoističkoj ideologiji iz koje se konvertovao ovaj nekadašnji partijski komesar. Uopšte, kod nas su najglasniji pobornici ideologije građanizma upravo bivši polaznici Kumrovačke škole mladih komunističkih kadrova koji su samo promenili ideološku matricu.

Nekada su se kleli da neće skrenuti „sa Titovog puta“, a danas da neće skrenuti „sa evropskog puta“; nekada se se kleli u „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti“, a danas se zaklinju u „uređenu evropku porodicu“; nekada su se kleli u „socijalističko samoupravljanje“, a danas se zaklinju u „slobodno tržište“.

Ovakvom agresivnom praksom i ovim histeričnim medijskim prostorom, gde se uzdiže pojam „građanin“ na mitski presto i gde se njemu pripisuju istorijski atributi, na korak smo od formiranja novog lažnog mita – poput nekadašnjeg mita o „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“ – mita o „građaninu“.

I uvek iznova, kad god nam se kroz ideologiju ponudi novi lažni mit, treba u javnoj svesti suzbiti iskonsku konstituciju u srpskom narodu – Kosovski mit. Pošto je „Kosovski zavet“ osnovni identitetski kamen našeg nacionalnog bića, njegovom dekonstrukcijom treba da otpočne zatamnjenje srpske nacionalne identifikacije.

Onda, taj novorođeni mračni ambis treba popuniti bezličnom ideologijom građanizma, koja će umesto „Carstva nebeskog“ svima ponuditi „hleb zemaljski“. Jer kako drugačije biti okupiran, nego preko statusa „građanina“?! Kako drugačije da vam slome duh konstutuisan u kulturi etnosa, nego atomizacijom na sitne jedinke bez međusobne kohezije?! Konačno: kako drugačije da vam dodele vazalni staus nego preko statusa „građanina“ – tih savremenih robova korporacija?!

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Pixabay

BONUS VIDEO:

© Нови Стандард