Dakle, pazite dobro kako živite,
ne kao nemudri, nego kao mudri,
Koristeći vrijeme, jer su dani zli.
(Ef. 5.15–16)

Za mesec dana otkako je preuzeo kormilo državnog broda, Donald Tramp je naneo smrtonosne rane svetskom liberalnom poretku. Izuzev najvatrenijih sledbenika, niko iole ozbiljan nije mogao da anticipira stihijsku snagu oluje koja čupa iz korena decenijske zasade američke politike.

Prema nasleđu liberalizma ne osećamo nikakvu obavezu. Štaviše, vreme je da na talasu gotovo neočekivane pobede u kulturnom ratu, preispitamo liberalne pretpostavke na kojima prećutno počiva srpski pravni i politički sistem. Jednom kada mišljenje dovede u pitanje vladajuće predstave o pojedincu, zajednici i dobrom životu, sledeći nužan korak biće razgradnja liberalnih ustanova i oblika egzistencije. U našem svetu, „liberal“ je pogrdna reč, oznaka za sebičluk i gordost.

U Srbiji je vlast još uvek u rukama čoveka koji je doživeo konverziju iz nacionalizma u (neo)liberalizam. Nasuprot onome što se o njemu inače govori, može se argumentovati da ta konverzija uopšte nije bila neiskrena i da nacionalističke komponente Vučićeve politike imaju isključivo dekorativnu funkciju.

U prvoj fazi svoje vladavine, Vučić je često zvučao kao arogantni konvertit koji ostrašćeno zastupa novootkrivene istine o protestantskoj etici, o nužnosti suočavanja sa greškama iz prošlosti, o modelu modernizacije koji se zasniva na odricanju od suvereniteta i privlačenju međunarodnog krupnog kapitala, o merama štednje i slično. Bio je do te mere oduševljen austro-nemačkom privredom i kulturom da je organizovao bečke balove u beogradskom hotelu Metropol. Ta faza nije tako kratko trajala kao što se sada čini.

Ipak, kao i drugi srpski vladari pre njega, ubrzo je morao da se suoči s neprijatnom činjenicom da je Beograd, istorijski posmatrano, negativna konstanta iz perspektive Beča i Berlina, za razliku od Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Tirane. Posle zvaničnih poseta nabrojanim prestonicama, mora biti da se Vučić tek u Moskvi napokon osetio kao šef države koja zaslužuje poštovanje.

Ne treba precenjivati ali ni zanemarivati značaj osećanja u politici. Doduše, čašćavanje u Rusiji nije uticalo na osnovno usmerenje njegove politike – ekonomski rast zasnovan na odricanju od suvereniteta, kao i na stimulacijama za strane investitore.

Reputacija graditelja puteva, mostova i stambenih blokova, udružena sa nacionalističkom retorikom postala je garancija čvrste veze s biračkom bazom koju najvećim delom čine gubitnici ratova i gubitnici tranzicije. Prvi su dobili Briselski sporazum i albansku okupaciju srpskih opština severno od Ibra, a drugi su prošli kroz ekonomsku šok-terapiju u vidu bolnih mera fiskalne........

© Нови Стандард